Исламска зима Египта

Пред председничком палатом Итихадија отворен је фронт два Египта несрећно настала у месецима после револуције, док је славни Трг Тахрир поново поприште „мегафон политике” незадовољника који протестују против човека који је пре само пет месеци на првим слободним изборима изабран за шефа најмногољудније државе арапског света.

Испоставља се да после обарања Хоснија Мубарака фебруара 2011. нови Египат још није створен. Земља наставља да тумара по простору нагло извојеване слободе, доказујући да пад диктатора не гарантује настанак слободног друштва, да демократију не чине само слободни избори.

Да ли је уопште стари систем довољно уништен да би могли да се подижу нови темељи? Који нови темељи?

Нацрт новог устава постао је ужарена тема ратовања активиста сукобљених политичких опција: исламиста, који су се накнадно придружили спонтаном бунту народа да би временом овладали политичким животом земље, и њихових ривала који тврде да им краду револуцију 25. јануара.

Египат је још једна, свакако кључна, потврда да се Арапско пролеће претворило у исламско. Од арапског запада, Магреба, до његовог истока, Машрика.

Египћани немају јединствен одговор на исламизацију која је донела поделе. На једној страни су Муслиманска браћа, најстарија исламистичка група арапског света, прогањана и забрањивана у Египту због свог чувеног слогана „Ислам је решење”. Ту су и салафисти, радикални пуританисти ислама у његовој милитантној вехабистичкој интерпретацији.

На другој, групације јаке и такође дуговечне традиције: либерали, марксистички левичари Насерове ере, социјалисти, секуларни, хришћански Копти, професионална удружења, сви они који страхују да ће исламски конзервативци ограничити друштвене слободе и Египат повести путем теократије.

Политичке трзавице, неизмењено тешка економска ситуација и висока цена Арапског пролећа, сиромаштво и корупција, општи осећај несигурности поново ћутљиву већину гурају у апатију.

Битка за устав претворила се тако у битку за душу Египта. Персонификација тог сукоба је шеф државе Мухамед Морси, човек поникао у Муслиманској браћи. У његовом окружењу кажу да он жели да буде изнад свог исламистичког педигреа. Не верују ни њему ни Партији слободе и правде, политичком крилу Муслиманске браће која је водећа политичка снага земље.

Како и веровати када нико у власти не прозива популарног проповедника салафиста који прети „исламском револуцијом уз учешће небројено људи” уколико опозиција покуша да сруши Морсија.

На нацрту највишег документа радило се шест месеци, али најзначајнију улогу у писању текста имали су исламисти који кажу да им је неприхватљив било који устав који не представља исламско право, шарију. Устав је само корак, тврде салафисти, који ће омогућити каснију пуну примену Алахових закона.

Док владајући исламисти нацрт устава виде као „тријумф демократије”, либерални и секуларни Египат узвикује „фаул”, упозоравајући да устав ограничава слободу медија, игнорише права мањина, улогу жена или хендикепираних, да ограничава права радницима.

Шизма је озбиљна и опасна. Насиље се вратило на улице. Најновија криза експлодирала је када се Морси одлучио да декретом од 22. новембра узурпира судску власт и промени државног тужиоца, правдајући одлуку оценом да судови који су још пуни људи из Мубараковог времена блокирају нови устав неопходан за убрзање демократске транзиције.

Био је то лош потез, веома лош потез. У истинској демократији, коју Египат прижељкује, лидер извршне власти не може одлуке своје владе да изузме од судског преиспитивања, или да очекује да стекне ауторитет унилатералним декретом, као што је Морси покушао, а да се не суочи с протестима јавности која сумња да би нови лидер могао да буде исти као његов аутократски претходник.

Иако је под притиском јавности повукао спорну одлуку, Морси је допринео да се Египћани окрену једни против других. Уз парадокс који је илустрација хаоса: активисти револуције, либерална опозиција, боре се за очување позиција људи из старог режима у судству, док се Морси бори за устав који му ограничава председничка овлашћења.

Поделе и конфузија. Мубарак је, ако ништа, успео да својом деспотијом пробуди политички учмали Египат, да своје разнородне противнике окупи, да омогући да се нација која је живела под тортуром ослободи страха. Нова власт драматично суочава две египтске будућности.

Обични људи не знају шта да очекују од следеће владе. Исламисти и секуларни либерали не проналазе никакав терен за договоре. Копти не знају шта их чека после оптужби једног од лидера Муслиманске браће да су они одговорни за демонтрације против председника. Цене хране скачу, а ММФ је одложио договор о кредиту од 4,8 милијарди долара.

Недостатак воље да се револуција види кроз њене аутентичне захтеве створила је бизрано хибридну владу у којој су остаци старог режима и самопрокламовани чувари револуције које оличавају Муслиманска браћа.

Но, можда би Египћани једног дана ипак могли да буду веома захвални Морсију што је за кратко време повукао такве потезе да је народу уџбенички омогућио да учи демократију и брже него што би се очекивало.

Лидери опозиције позивали су председника да „слуша народ” и опозове спорни референдум. Његова одлука да не одустане јесте распалила страсти, али истовремено је Египћанима показала колико је важно имати устав који води бригу о свима. Испоставило се за кратко време колико је опасно мешати власт и религију и колико је неопходно одвојити државу од џамије.

Пошто су Муслиманска браћа извршила напад на медије, Морси је подсетио Египћане и колико је важна слободна штампа. Када Браћа оптуже готово све из опозиције да су страни агенти, захваљујући друштвеним мрежама Египћани сазнају колику подршку они добијају од Саудијске Арабије и Катара, конзервативних монархија које такође проповедају радикални вехабизам.

Иста та браћа, која су током избора сиротињи делила шећер и уље за кување, возила их на митинге аутобусима и понављала им да ће ићи у пакао уколико за њих не гласају, недавно су насрнула на демонстранте пред Морсијевом палатом на начин који се није много разликовао од Мубаракових батинаша.

Што је најважније, Морси је својим потезима подсетио Египћане да нико не може да буде изнад закона. Ни председник.

Чињеница да је Египат прво изабрао парламент и председника да би тек сада гласао за нови устав показује колико је његова транзиција дисфункционална, али и бурна.

Армија је у прелазном периоду подржавала неконтролисану извршну власт, Уставни суд распустио је изабрани парламент, опозиција је промовисала председничког кандидата из Мубаракове ере, изабрани победник успео је да укроти армију, пензионишући генералски врх, али није успео да одоли да покуша да себи потчини судство…

Пошто је је свој демократски легитимитет употребио како би се заштитио од било какве одговорности, Морси је повећао улоге политичке битке. Отуда и даље толико неизвесности. Много тога се у Египту променило, али и даље умногоме влада конфузија око слободе извојеване обарањем аутократског режима и страха од непознатог.