Неки други свет 2030.

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Док су неки преокупирани долазећим смаком света, други, убеђени да ће опстати, настоје да докуче како ће он изгледати у следећих 15 до 18 година.

Један од загледаних у будућност који се не обазирe на древне Маје и блиски нам „судњи дан” је Национални обавештајни савет, орган Директората америчких обавештајних служби, који је уобичајио да сваких неколико година сачињава и обелодањује своје виђење догледне, краткорочне будућности,

Не додуше на начин поменуте давно нестале цивилизације, са датумима и конкретним догађајима, него настојањем да препозна „мегатрендове”, факторе који „мењају игру” и потенцијалне „црне лабудове”: догађања која нису на радару, али која могу да изазову велике поремећаје (такав „црни лабуд” је била економска криза 2008.)

Циљ овог посла, како су изнели његови аутори, јесте „стимулисање стратешког размишљања”, a полазиште је да смо „на кључној раскрсници светске историје од које путеви воде ка мноgостраним исходима будућности”.

Прва помисао на ово могла би да буде: а кад нисмо били? Мноштво перспектива је ваљда подразумевајуће. Како год било, докуменат „Глобални трендови 2030: алтернативни светови”, доступан је на интернету, упркос тајновитости организације која га је сачинила. Нема никакве сумње да му је подлога веома велики број чињеница и да је ангажована значајна количина памети да се оне проуче, што је разумљиво кад се зна да је годишњи буџет свих 16 америчких обавештајних агенција око 60 милијарди долара.

Уз то, напомиње се да су о нацрту своје мишљење дали експерти са десетак познатих америчких универзитета и да су консултације обављене у око 20 земаља.
Основна порука извештаја је сасвим очекивана: свет 2030. ће бити радикално другачији од данашњег.

Главна вест из будућности је: тамо неће бити хегемонистичких сила, па дакле ни Америке у данашњој, главној улози. И не само то: следећа деценија и по доноси крај успона Запада започетог средином 18. века. Уместо тога, обнавља се „тежина” Азије у глобалној економији и другим пословима, у којима ће овај континент бити утицајнији од трансатлантског савеза (Северна Америка и Европа).

Кина ће пре 2030. постати највећа економија, а поред ње у јаке играче израстају и привреде Бразила, Колумбије, Турске, Индонезије, Нигерије и Јужне Африке. Европа, Јапан и Русија – неће успети да напусте садашњу стазу спорог (релативног) назадовања.

Промениће се дакле носиоци моћи, али и природа моћи као такве. Она ће постати „дифузна”: „активирана комуникационим технологијама, моћ ће се изместити ка разноликим и безобличним мрежама које ће бити формиране да утичу да глобална догађања и акције појединачних држава”.

У том „умреженом” оквиру мораће да оперишу и земље са најјачим темељима: највећим бруто националном производима, становништвом и географским простором. У мултиполарном свету главни играчи нису појединци, већ коалиције.

Међу важним мегатрендовима је „снажење појединаца”, које доноси глобално смањивање сиромаштва и раст глобалне средње класе. „По први пут у историји већина човечанства неће бити сиромашна, а средња класа ће преузети улогу доминантног друштвеног, економског и политичког фактора у великој већини земаља света”.

На другој страни, постојећи демографски трендови ће до 2030. донети следеће резултате: планета ће имати 8,3 милијарде становника (данас 7,1), у западним и другим развијеним друштвима доминираће сениори што ће донети тешку борбу за одржавање животног стандарда, а све то ће пратити експлозивне миграције и растућа урбанизација.

„У следећих 40 година изградиће се више нових кућа и станова, канцеларија и путева него у досадашњем току људске историје”, констатује извештај.

Све ово ће пренапрегнути већ данас оптерећене ресурсе природе, хране, воде и енергије, уз драматичније дејство климатских промена. Не предвиђају се додуше велике несташице, али се указује да ће бити неопходна глобална сарадња у решавању ових проблема. У овом контексту

Американцима је саопштена и једна добра вест: постаће енергетски независни. Све у свему, свет 2030 је „неки други свет”.

Иако се аутори најновијег предвиђања ограђују констатацијом да ниједан  од алтернативних светова које најављују „није неизбежан” – неизбежно је питање ли је и ова, као уостгалом и свака слика будућности, исто што и гледање у звезде: оно што се тамо види „може да буде, али не мора да значи”.

Искуства промашених предвиђања показују да сваки напор да се докучи шта ће бити сутра, као интелектуални напор има смисла, али да је резултат углавном непоуздан.

Гледање у будућност је индустрија у експанзији, али њени производи немају неку употребну вредност. Од тога изузетак није ни учинак америчких обавештајаца. Подсетимо се: ЦИА није предвидела да ће се под Михалом Горбачовом распасти Совјетски Савез и окончати Хладни рат.

У „Глобални трендовима 2010” сачињеним 1997.  нема помена о глобалној рецесији која је наступила 2008, кризи после које је свет постао другачији. Али се каже да ће Северна Кореја „у следећих 15 година бити потпуно трансформисана што ће за резултат имати елиминисање војних тензија на Корејском полуострву”.

Да, реч је о истој Северној Кореји која је управо испробала интерконтиненатлну ракету и најавила своју трећу атомску пробу.

У „Глобалним трендовима 2015”, представљеним у јануару 2001. предвиђа се да ће „терористичке групе наставити да проналазе начине напада на америчке војне и дипломатске објекте у иностранству”, али ни назнаке могућности напада Ал Каиде у Америци, што се догодило 11. септембра исте године

Да ли је неко бар наговестио могућност Арапског пролећа? Наравно да није.

Главна грешка предвиђања као што су „Глобални трендови” је што се данашње искуство користи као нацрт за оно што ће се догодити сутра, објашњава слабости оваквих докумената у „Вашингтон тајмсу” Мајкл Хоровиц, професор политичких наука на Пенсилванија универзитету.

„Полазити од садашњости сасвим је природно”, каже  овај професор, јер „оно што се сада догађа, догађа се с разлогом и према томе ће вероватно да се настави. Размишљати другачије је тешко, јер се излази из сопствене зоне интелекуталне удобности и захтева одрицање од сопствених предрасуда”.

Генерално, већина футуролога је свесна да је свака прогноза за период дужи од годину дана упоредива са гатањем, што међутим не значи да од студија попут „Глобалних трендова” нема никакве вајде: ако ништа друго оне су подсетник на стару мудрост да увек треба очекивати неочекивано. И бити спреман да се брзо мењаш и прилагођаваш, што подједнако важи за лидере, појединце, институције – и државе.

Друга опција је она Ајнштајнова: „Никада не размишљам о будућности – јер ће у сваком случају доћи”.