Ко се боји државног ревизора

Пре непуних годину дана донет је пропис о избору државног ревизора и конституисању Савета државне ревизорске институције. Али, случајно или не, код нас још нико не надзире финансијску страну рада владе, нити контролише куда одлази новац из буџета. А то није мала ставка, каже др Љубиша Станојевић, професор на Катедри за рачуноводство и ревизију Универзитета Сингидунум, јер за опште и заједничке потребе Србија троши најмање половину свог националног колача.

Објашњења политичара, да је за избор у Скупштини потребна лагодна већина и да за место државног ревизора није било довољно кандидата, јер нико неће да ради тај тежак и одговоран посао за мале паре, према мишљењу др Станојевића, уистину нису прави разлози. Стварни мотив, по њему, крије се у недостатку елементарне воље већине политичких странака да се коначно изабере државни ревизор. Зашто? Ко се боји тог човека?

Ни у развијеном свету, који ту институцију одавно има, нико не воли много ревизоре, каже наш саговорник, али тамо се, ипак, поштују нека правила игре. Радом ревизора ограничена је моћ политичке и државне елите, па зато ни код нас, где је бављење политиком изгледа постало најуноснији бизнис, ревизори не могу бити дочекани аплаузима и црвеним тепихом. Једноставно, постоји очигледна бојазан да тај финансијски стручњак не открије евентуалне злоупотребе, несврсисходно или нерационално трошење новца из буџета.

Посао ревизора није само да установи да ли је новац трошен на основу прописа и одлука надлежних већ и да ли је свака ставка реална. Да ли је нешто плаћено тачно онолико колико вреди или је дато много више. Пошто још немамо тог непристрасног контролора увек постоји могућност, сматра др Станојевић, да новац пореских обвезника или скупа државна материјална добра (на пример, станови) заврше у нечијим рукама мимо правила игре. 

Према његовом мишљењу скоро је сасвим извесно да се у нашем случају ради и о утицају великих тајкуна или њихових фирми на политичке странке. Чак и поред обавезе да држави доставе списак финансијера у предизборној кампањи неке странке те податке крију или се чак са тиме спрдају. То код озбиљних држава и ревизора не може да прође. Такви једноставно нестају са политичке сцене и завршавају у – затвору.

Чињеница да државни ревизор, по закону, треба да контролише пословање директних и индиректних корисника буџета, фондове обавезног социјалног и пензионог осигурања, Народну банку, јавна предузећа, политичке странке, кориснике донација и међународне помоћи, указује на изузетну осетљивост ове професије. Осим несумњивих стручних квалитета ти људи морају да буду морално, политички и материјално независни. Искуства на просторима бивше Југославије говоре, признаје др Станојевић, да државни ревизори, који су истовремено и држављани тих земаља, нису баш славно и независно обавили посао до краја.

А шта то говори?

Ако наша држава и њена политичка елита одиста желе да имају независног и непристрасног државног ревизора, који ће без страха и зазора да завири у сваки папирић и о томе направи поштен извештај, он мора да буде, бар у почетку – странац. Човек који неће бити ничији партијски и школски друг, кум или земљак, већ само стручњак који треба да нас уведе у ред, а систем државне ревизије постави на здраве ноге. Тек за неколико година, када одшколује у сваком погледу и домаће стручњаке, може се и нама препустити тај посао, али, опет напомиње наш саговорник,  треба предвидети могућност да се извештаји државних ревизора подвргну и суперревизији неког са стране. Само тако, наравно,  можемо са великим поверењем да прихватимо извештаје о томе како се троши новац из државне касе. Ниједан сегмент где се троше паре државе не сме бити изузет, без обзира на то да ли се ради о нечему што се може звати и државном тајном.

Ни "пословање" Министарства спољних послова не може бити изван система контроле државног ревизора. Мора се знати где је отишао и последњи динар. Државни ревизор мора да утврди, рецимо, да ли су конзуларне таксе редовно уплаћиване у буџет, шта је са зградама наших представништава, да ли је адекватно урађен попис сталних средстава по амбасадама, како, од кога и по којој цени се набавља материјал за њихов рад… Тек тада можемо бити сигурни да се о новцу грађана Србије води рачуна и да његово трошење иде за строго утврђене намене – ни динар више него што је неопходно. Питање је само – хоћемо ли то. И коме не одговара истина чистих рачуна.

--------------------------------------------------------------------------

Доживотни мандат

Ако не знамо, каже др Станојевић, шта нам ваља чинити, наук нам може бити оно што ради Енглеска. Њено министарство финансија свакодневно доставља своје извештаје ревизору за шта је тог дана трошило паре. Ако само прекорачи одобрену суму, ревизор упозорава парламент о тој чињеници и тражи да се тај издатак покрије одговарајућом одлуком. То значи да је државни ревизор стварни и последњи заштитник интереса пореских обвезника. Колики се значај придаје институцији државног ревизора у Енглеској може да посведочи само једна чињеница: мандат му траје – доживотно! Сви могу да се промене, али он остаје и ради свој посао.