„Отело” на жутом поду

– Велика инспирација је радити костим за Шекспировог „Отела”, посебно ако га режира Милош Лолић. Овај посао сам дуго ишчекивала, а када сам га напокон добила у глави ми се десио благи пресек – каже костимографкиња Мариа Јелесијевић, која ће обући глумачку екипу у дуго ишчекиваној и најављиваној представи „Отело”. Премијера овог Шекспировог комада у режији Милоша Лолића биће изведена у недељу, 23. децембра на великој сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду.

Тако ће даровита, али и непредвидива Мариа Јелесијевић обући Војина Ћетковића који тумачи Отела, Николу Ђуричка у лику Јага, младу Милену Живановић као Дездемону, као и друге чланове екипе: Бранислава Лечића, Горана Даничића, Радована Вујовића, Дубравку Ковјанић, Љиљану Међеши, Николу Ракочевића, Дубравка Јовановића, Стефана Бундала, Дејана Дедића и Банета Јевтића. Сценограф је Јасмина Холбус, драматург Предраг Перишић, а композитор Невена Глушица.

Мариа Јелесијевић је завршила Факултет ликовне уметности у Београду и протеклих 10 година се бавила модом. Радила је као стилиста у Француској и живела на релацији Париз–Београд. Када је позоришна уметност у питању готово да је постало правило да креира костиме за све представе које режира Милош Лолић било да их ради у Београду, Берлину, или Љубљани. До сада је радила костиме за представе: „Сањари”, „Друга страна”, „Бог је ди-џеј”, „Мушка ствар”, „Велика бела завера”, „Крваве свадбе”...

– Мода је јако интересантна ако можете да је провучете кроз призму: остати у естетици 21. века, а гледати Шекспира. У костиму настојим да применим сликарске технике, да их преточим у модни дизајн. Када је позоришна представа у питању костим користим као симбол, израз, исказ на самој особи, а не као украс, као облачење, или као моду. Зато ће овога пута Шекспирови јунаци бити обучени у у хаљине које су комбиноване са стандардним мушким елементима гардеробе: панталонама, кошуљама. Ипак, акценат је на накиту. Када је војска у питању њихов сценски знак ће бити штит, али приказан на симболичан начин – објашњава костимографкиња.

На самом почетку рада Мариа Јелесијевић је у договору са управом ЈДП-а у пробној сали направила својеврсни модни базар. На шведском столу су се нашли разноразни материјали у свим могућим бојама. Било је ту и конца, тилова, металних материјала, шкољки.

– Војина Ћетковића гледаћемо као Отела у стилизованој хаљини, одори која изгледа као самурајска, али је заправо оклоп. Никола Ђуричко у лику Јага биће обучен прилично смело, а Дездемона Милене Живановић ће бити у оклопима и изгледаће футуристички. Много сам се плашила како ће реаговати Бранислав Лечић када му предложим идеју за костим. Међутим, он је био одушевљен када је видео како сам га замислила у лику Брабанција.

Данас се најчешће користи модеран костим на сцени. То постаје досадно! Треба наћи нешто између костима и ревијског модела, одећу која је свакодневно носива, да људи могу да се пронађу у томе, да буду у складу са временом, да се не осећају застарело, а да носе дух нечега – примећује наша саговорница,

С обзиром да је цела прича око рада на представи „Отело” обавијена велом тајне, да Милош Лолић не даје интервјуе јер је максимално посвећен раду, али и да је немогуће завирити на сцену ЈДП-а, интересовало нас је какво ћемо читање Шекспировог „Отела” овога пута гледати:

– Лолићево читање? Опет је специфично, више је интелектуално филозофско размишљање. Самим тим и костим изгледа другачије. Више смо се бавили симболима, бојама, значењем форме, облика...

Немам осећај да се бавим шивењем када радим са Лолићем. То је више истраживачки рад. Сценски под ће овога пута бити прекривен жутом бојом и то је за мене био велики проблем, јер та изразито жута боја, симболично је размишљао Лолић, вас држи будним. Успављује вас, иритира или вам доноси немир. Ви сте стално у приправном стању, а онда све више и више не можете да издржите такво стање. Било ми је јако компликовано да уклопим колорит, јер жута боја наспрам других јарких тонова је заправо кич. Изгледа сувише пластично и плакатно. Зато сам се користила јесењим бојама земље које су стапају са жутом. Намерно сам се одлучила за тај колорит јер из те жуте треба да изађу боје које је смирују. Ту су тонови маслинасто зелене, разне нијансе окера, од светле боје песка, до боје цигле, затим боје неба. Опет, треба направити склад између жуте и плаве. То могу да буду велики контрасти. Дакле то је буквално било тонирање које има и функцију балансирања – открива Мариа Јелесијевић.