Лов на транзицијске капиталце

Пре неколико година аутор овог текста, у истој рубрици „Политике”, објавио је прилог под насловом: „Не питајте их за први милион”, у којем се објашњава да је у криминолошкој литератури неспорно да су многи богати и угледни појединци, касније оснивачи задужбина и добротвори универзитета, попут господе Вандербилта, Стенфорда, Рокфелера, Моргана, али и других тaкозваних пљачкашких барона, каријеру започели на криминалне начине. Касније следи „прање” како „зарађеног” новца, тако и „биографија”. Ни у Србији се вероватно неће сви који су екстремно богати, у односу на већину поприлично сиромашних грађана, питати за први стечени милион, али се по свему судећи некима ипак поставља и то питање.

Давно је речено да често иза великог богатства стоје и велики злочини. Ни Србија није изузетак, али наравно, не треба заборавити да је свако невин док се супротно не докаже правноснажном одлуком суда. То важи и за такозване тајкуне, „срећне добитнике транзицијске лутрије” па и оне против којих се већ воде кривични поступци, као и друге који тек „треба да се припреме”. Ипак, није спорно да је приватизација код нас често имала пљачкашки карактер. Друго је питање шта се може доказати.

Ма колико неки појединац био богат и моћан, он никада не може бити јачи од државе. Поједине политичке каријере може поспешити успех у сузбијању такозване крупне корупције, исто као што им неуспех у тој борби може шкодити, али сузбијање корупције у правној држави никада не сме да буде питање политичког маркетинга, нити сме имати кампањски карактер. Није потребно да се та „борба” сведе на дилему – „са штитом или на штиту”, већ једноставно треба деловати свим расположивим механизмима правне државе, а они нису ни мали ни слаби.

Кривична дела корупције су такозвана консенсуална кривична дела. Ту у кривичноправном смислу нема праве жртве, јер када неко, на пример, даје мито, а неко га прима, тада обојица актера подмићивања чине кривично дело и ни једном од њих није у интересу да се то открије. Зато се развијају посебни процесни механизми, попут специјалних истражних техника, као што је прислушкивање и снимање телефонских разговора, користе се такозвани кооперативни саокривљени, попут сведока сарадника, те се ангажују прикривени иследници. И као што у медицини важи правило да се јаки антибиотици не смеју примењивати за лечење баналних инфекција, јер ће тада бактерије постати резистентне, а организам оболелог претрпети непотребну штету, и овде важи сличан принцип. „Љути лек” се користи само за лечење „љутих рана”. То значи да су посебне доказне технике, које нужно лимитирају одређена уставна права (те су често и врло скупе у примени, а некада и скопчане са озбиљним ризицима), начелно намењене откривању тешких кривичних дела, која се на други начин не би могла ефикасно разјаснити. Исто важи и за такозвано проширено одузимање имовинске користи, које се своди на испитивање порекла имовине лица које је осуђено за одређено кривично дело, попут организованог криминала. Тада то лице треба да учини вероватним да је имовину стекло на легалан начин, у супротном она се одузима.

Слични проблеми постоје и у региону. Најсвежији је пример бившег хрватског премијера Санадера. Ту се коначно одступило од познатог афоризма о казненој политици као „рибарској мрежи којом се хватају мале, а пропуштају велике рибе”. И у Србији почиње сезона лова на капиталце. Не треба сметнути с ума ни правило да када се докаже да је конкретан правни посао, произишао из коруптивног кривичног дела, тада не само да треба да одговарају оба актера корупције, већ ни сам тај посао није правно ваљан. Чини се да се то некада заборавља. На пример, споменути бивши хрватски премијер је осуђен, али ретко се спомиње одговорност оних који су му мито дали, па ни правна ваљаност приватизација у вези с његовим кривичним делом, које се и сада третирају као „такнуто–макнуто”.

Било је идеја да се променом Устава пропише да не застаревају кривична дела тешке корупције, као ни деликти којима су стечена велика богатства у условима рата, енормне инфлације и санкција. Иако би ово било правично, то није могуће, јер Устав прописује да се нови кривични закон може применити ретроактивно само ако је блажи, што овде не би био случај. Постоје и друге могућности. На пример, неке европске земље су после Другог светског рата увеле екстремно високе пореске стопе, попут 99 одсто на богатство стечено шпекулативним путем током рата.

Професор Правног факултета БУ, председник Удружења правника Србије