Lov na tranzicijske kapitalce

Pre nekoliko godina autor ovog teksta, u istoj rubrici „Politike”, objavio je prilog pod naslovom: „Ne pitajte ih za prvi milion”, u kojem se objašnjava da je u kriminološkoj literaturi nesporno da su mnogi bogati i ugledni pojedinci, kasnije osnivači zadužbina i dobrotvori univerziteta, poput gospode Vanderbilta, Stenforda, Rokfelera, Morgana, ali i drugih takozvanih pljačkaških barona, karijeru započeli na kriminalne načine. Kasnije sledi „pranje” kako „zarađenog” novca, tako i „biografija”. Ni u Srbiji se verovatno neće svi koji su ekstremno bogati, u odnosu na većinu poprilično siromašnih građana, pitati za prvi stečeni milion, ali se po svemu sudeći nekima ipak postavlja i to pitanje.

Davno je rečeno da često iza velikog bogatstva stoje i veliki zločini. Ni Srbija nije izuzetak, ali naravno, ne treba zaboraviti da je svako nevin dok se suprotno ne dokaže pravnosnažnom odlukom suda. To važi i za takozvane tajkune, „srećne dobitnike tranzicijske lutrije” pa i one protiv kojih se već vode krivični postupci, kao i druge koji tek „treba da se pripreme”. Ipak, nije sporno da je privatizacija kod nas često imala pljačkaški karakter. Drugo je pitanje šta se može dokazati.

Ma koliko neki pojedinac bio bogat i moćan, on nikada ne može biti jači od države. Pojedine političke karijere može pospešiti uspeh u suzbijanju takozvane krupne korupcije, isto kao što im neuspeh u toj borbi može škoditi, ali suzbijanje korupcije u pravnoj državi nikada ne sme da bude pitanje političkog marketinga, niti sme imati kampanjski karakter. Nije potrebno da se ta „borba” svede na dilemu – „sa štitom ili na štitu”, već jednostavno treba delovati svim raspoloživim mehanizmima pravne države, a oni nisu ni mali ni slabi.

Krivična dela korupcije su takozvana konsensualna krivična dela. Tu u krivičnopravnom smislu nema prave žrtve, jer kada neko, na primer, daje mito, a neko ga prima, tada obojica aktera podmićivanja čine krivično delo i ni jednom od njih nije u interesu da se to otkrije. Zato se razvijaju posebni procesni mehanizmi, poput specijalnih istražnih tehnika, kao što je prisluškivanje i snimanje telefonskih razgovora, koriste se takozvani kooperativni saokrivljeni, poput svedoka saradnika, te se angažuju prikriveni islednici. I kao što u medicini važi pravilo da se jaki antibiotici ne smeju primenjivati za lečenje banalnih infekcija, jer će tada bakterije postati rezistentne, a organizam obolelog pretrpeti nepotrebnu štetu, i ovde važi sličan princip. „Ljuti lek” se koristi samo za lečenje „ljutih rana”. To znači da su posebne dokazne tehnike, koje nužno limitiraju određena ustavna prava (te su često i vrlo skupe u primeni, a nekada i skopčane sa ozbiljnim rizicima), načelno namenjene otkrivanju teških krivičnih dela, koja se na drugi način ne bi mogla efikasno razjasniti. Isto važi i za takozvano prošireno oduzimanje imovinske koristi, koje se svodi na ispitivanje porekla imovine lica koje je osuđeno za određeno krivično delo, poput organizovanog kriminala. Tada to lice treba da učini verovatnim da je imovinu steklo na legalan način, u suprotnom ona se oduzima.

Slični problemi postoje i u regionu. Najsvežiji je primer bivšeg hrvatskog premijera Sanadera. Tu se konačno odstupilo od poznatog aforizma o kaznenoj politici kao „ribarskoj mreži kojom se hvataju male, a propuštaju velike ribe”. I u Srbiji počinje sezona lova na kapitalce. Ne treba smetnuti s uma ni pravilo da kada se dokaže da je konkretan pravni posao, proizišao iz koruptivnog krivičnog dela, tada ne samo da treba da odgovaraju oba aktera korupcije, već ni sam taj posao nije pravno valjan. Čini se da se to nekada zaboravlja. Na primer, spomenuti bivši hrvatski premijer je osuđen, ali retko se spominje odgovornost onih koji su mu mito dali, pa ni pravna valjanost privatizacija u vezi s njegovim krivičnim delom, koje se i sada tretiraju kao „taknuto–maknuto”.

Bilo je ideja da se promenom Ustava propiše da ne zastarevaju krivična dela teške korupcije, kao ni delikti kojima su stečena velika bogatstva u uslovima rata, enormne inflacije i sankcija. Iako bi ovo bilo pravično, to nije moguće, jer Ustav propisuje da se novi krivični zakon može primeniti retroaktivno samo ako je blaži, što ovde ne bi bio slučaj. Postoje i druge mogućnosti. Na primer, neke evropske zemlje su posle Drugog svetskog rata uvele ekstremno visoke poreske stope, poput 99 odsto na bogatstvo stečeno špekulativnim putem tokom rata.

Profesor Pravnog fakulteta BU, predsednik Udruženja pravnika Srbije