Петнаест босанских година

Oд нашег сталног дописника
Сарајево, 6. априлa – Навршило се 15 година од почетка рата у Сарајеву (6. април) што се рачуна и као почетак ратних сукоба у Босни и Херцеговини, иако су знатно пре тог датума јединице хрватске војске починиле злочине над Србима на подручју Брода (Сијековац), напале регуларне јединице ЈНА у западној Херцеговини, а добровољци из Србије изазвали сукобе у Бијељини.
Рат је завршен Дејтонским споразумом, три националне војске под надзором међународне заједнице сведене су на меру НАТО стандарда, а затим формирана заједничка команда и Министарство одбране. Међународна заједница уложила је огроман труд и велика средства у обнову земље и очување мира, али су резултати далеко од очекиваних. Политички дијалог овдашњих званичника није далеко одмакао од деведесетих година.

Бошњачки челници никако да прихвате одредбе Дејтонског споразума, па ни они који су учествовали у његовом креирању, попут Хариса Силајџића. Он сада са позиције члана Председништва БиХ покушава да међународне представнике увери у потребу ревидирања дејтонског устава. Упорно тражи укидање полиције РС, па и самог српског ентитета, и сматра да је Република Српска узрок свих босанских проблема.

Свестан, као и председник СДА Сулејман Тихић, да од тако максимално и нереално постављених захтева нема ништа, Силајџић је дошао на идеју да се у оквиру уставних промена Република Српска преименује у Републику Срба, Бошњака и Хрвата. Пласирао је тако нереалну замисао, вероватно, после одлучног става РС, који подржава међународна заједница, да нема ништа од уставног прекрајања БиХ, које би водило стварању нових и засебних политичких целина, као што је и затражено за Сребреницу.

Силајџић и Тихић покушавају, уз то, да формирају такозвани пробосански блок који би окупио све Бошњаке, па и оне који нису наклоњени овим странкама, како би извршили додатни притисак на Републику Српску и међународну заједницу која иначе није вољна да отвара проблеме из којих ће тешко испливати.

Из Брисела и ОХР (канцеларија високог представника) званичницима оба ентитета, Федерације и РС, поручено је више пута да се окрену будућности, али се Сарајево и даље више бави прошлошћу, у психолошком смислу и даље је у ратним рововима.

Политички прваци никако да прихвате реалност и чињеницу да је покушај доминације једног народа (Бошњака) деведесетих година и довео до рата у БиХ. Међународна заједница је тога свесна и зато, као и званична Бањалука, инсистира на очувању дејтонског устава који је формирањем два ентитета успоставио прихватљиву политичку равнотежу и услове да сва три народа имају простора за живот и бољу будућност.

Одатле је и потекла она позната порука Милорада Додика да ће Бањалука прихватити БиХ у мери у којој Сарајево прихвата РС.

Сарајево 6. април обележава двоструко, као Дан ослобођења, на крају Другог светског рата, и као дан почетка ратних сукоба 1992. године.