Мој живот је музика

ВИШЕ ОД СПОРТА
Наша саговорница Даринка  Матић-Маровић је по много чему била прва, а по оптимизму и енергији коју и даље има остала је јединствена. Била је прва жена диригент, прва жена декан Факултета музичке уметности, прва жена ректор Универзитета уметности у Београду и то у – пет мандата!
Под њеном палицом музику или глас су производили и производе хорови "Колегијум музикум", "Бранко Крсмановић" (сада "Обилић"), Београдска, Загребачка, Скопска филхармонија, оркестар РТС-а... Сарађивала је с операма у Ници, Букурешту, СССР-у...
Њено име је гаранција за супериорно извођење музике на свим просторима света. С низом музичких састава гостовала је у Лондону, Москви, Мексику, Риму, Сан Франциску, Паризу, Лисабону, Мадриду, Пекингу, Њу Делхију, Хавани, Бриселу, Бечу, Берлину, Стокхолму, Прагу... Кроз неколико дана  води академски хор "Колегијум музикум" у Шведску... Дириговала је у четрдесетак земаља света. Награда и признања има за три живота успешне особе...

У ком окружењу сте рођени?

У Херцег Новом сам први пут заплакала, а у живот сам кренула из Котору, где су ми живели родитељи: отац Бранко, артиљеријски официр Краљевине Југославије, и мајка Зора, службеница. Отац је нестао у рату, а мајка је, како је знала и умела, одгајила мене и брата Стеву. Обоје смо завршили факултет, Стево архитектуру, а ја  Музичку академију наставнички одсек с клавиром као главним предметом у класи академика Михајла Вукдраговића. После тога сам завршила и одсек за дириговање...

Зашто имате два презимена наопаким редом?

Кад сам се удала за Бранислава Матића, професора књижевности, задржала сам и девојачко презиме Маровић, као уметнички додатак, али и из поштовања према родитељима. Удато презиме ми је прво, а не друго у том низу, како би, по неписаном правилу, требало да буде. Направила сам тај распоред само због бољег звука кад се изговара моје име. Тако ја то чујем... Муж ми је умро пре годину и по дана. То ми је велики губитак. Био је диван човек и уметник. И он је певао у "Крсманцу". На најбољи начин ме пратио у мом раду, а то није било нимало лако.

Волите младе, а немате децу...

То је моја велика грешка. Понео ме посао. Знате ону народну: кад сам могла нисам, а кад нисам могла желела сам. Утеха ми је брат Стево, његово двоје деце и петоро унучади. Они су и моја деца. А имам их још много. Расути су по свету. Често ми пишу и зову ме сви моји студенти који живе и овде и у иностранству. У тим писмима и разговорима понашају се, и то посебно истичу, као да су моја деца. Кажу да сам их поред музике научила и животу, љубави...

Како сте се школовали?

Врло тешко. Нисмо имали новац за нормалан живот. Пре доласка у Београд предложила сам мајци да студира само брат, како то обично бива у Боки, а да ја, као женско, останем у Котору. Међутим, мајка је, ипак, одлучила да и ја одем у Београд, па да заједничким снагама и брат и ја завршимо највише школе да бисмо у живот могли да уђемо са виших позиција. И у томе смо успели. Мајка нам је слала дечји додатак, више није имала, а за остатак смо се сналазили. Као студент Музичке академије радила сам и као сарадник у балетској школи "Лујо Давичо", а истовремено сам играла у "Бранку Крсмановићу"... Али, све те активности нису утицале на моје школовање. Никад нисам добила мању оцену од десетке.

Да ли сте се тада бавили и спортом?

Спорту сам посветила део живота који сам провела у Котору, значи до деветнаесте године. Била сам више него активна пливачица прсним и бетерфлај стилом и у штафети 4х100 сто мешовито. А бавила сам се и гимнастиком, стрељаштвом и веслањем.

Колико сте имали успеха у такмичењу?

Имала сам одличне резултате у пливању, гимнастици и стрељаштву. У прсном и бетерфлај пливању, партерној гимнастици и гађању из пушке била сам првак Црне Горе за свој узраст. У Београду нисам наставила са спортским активностима. У време студија играла сам у КУД "Бранко Крсмановић", а и то је спорт. И то веома напоран.

Како себе доживљавате?

Као особу без неких посебних навика. Немам пороке: не пушим, не пијем... Једини "порок" ми је рад. Спавам највише пет сати. Ништа ми ни сад није тешко. Мом животном и радном оптимизму нема краја. Имам урођену енергију коју преносим и на све око себе. Волим младе људе, њихову жељу за радом, учењем и успехом као и њихово одушевљење да виде свет, а видети свет је велико богатство.

Шта Вас је определило за рад с младима?

Врло млада сам почела да путујем с "Крсманцем". Била сам у другом ансамблу, па у првом, а затим солиста, и играч и певач... С тим саставом сам обишла цео свет. Једна турнеја је трајала осам месеци. Имали смо тада 184 концерта! И то је у мени родило жељу да, касније, радим с младим људима, а то је била и препорука мог професора на факултету Војислава Илића. На његову иницијативу основали смо женски академски хор "Колегијум музикум", који је састављен од студенеткиња Факултета музичке уметности, који водим већ 35 година. У овом хору певале су и девојке које су сад одлични диригенти: Биљана Радовановић, Весна Шоуц, Драгана Јовановић...

Како сте одбранили женственост у мушком послу диригента?

Била сам тога свесна и пре него што сам са обе ноге чврсто стала за диригентски пулт. Знала сам да и поред "мушке" професије морам да сачувам, негујем и развијам у себи све женске одлике о чему сам, као рођена Бокељка, све научила још у детињству од баке и мајке.У мојој Боки се веома поштују мушкарци, а жене, чак и кад су запослене, код куће заборављају на тај спољни посао... Жене су тада само супруге које воде домаћинство, уважавају мужеве... И ја сам се тако понашала после завршеног посла. У кући сам била само жена.

Да ли сте се бавили политиком?

У политици сам, углавном, била посматрач догађаја, а не учесник. А своје учешће сам, на неки начин, показала 1996-1997. године, у време протеста због крађе гласова. Тада сам, као ректор Универзитета уметности, казала студентима да подржавам њихово право да слободно, без страха, изразе своје  мишљење. Јер, били су у праву. И сваки дан сам била с њима...

Да ли је то разлог што 1998. нисте по шести пут били ректор?

Не, нешто је друго било у питању. Прихватала сам обавезе ректора Универзитета уметности у прошлих пет мандата, само док су ме за тај положај, тајним гласањем, бирали наши факултети...

Где сте, као уметник, доживели највеће почасти?

У Атини , испод Акропоља, у театру Иродио, дириговала сам оркестру Београдске филхармоније и хору "Бранко Крсмановић" ("Обилић"). И ту сам била прва жена диригент, а доживела сам велике овације. Био је то прави тријумф... А у истом периоду, крајем осамдесетих, при отварању театра  "Акрополис" у Ници, где је у опери "Самсон и Далила" главну улогу певао Пласидо Доминго, хор "Бранко Крсмановић", који сам ја припремила, учествовао је у сценском извођењу представе. Диригент ове опере био је чувени Француз Жорж Претр. Са опером у Ници сарађивали смо све до 1992. док нам УН нису увеле санкције...

Кад сте купили први клавир?

Догодило се то после студирања клавира на Академији. Имам мали стан, па и мали, пијанино клавир. А у време студија сам свирање клавира, односно вежбу руку, обављала на столу... Тако сам "свирала" сва дела која сам, после тих тренинга, увежбала, на клавиру, на Академији или у "Крсманцу".

Шта све поистовећујете с музиком?

Мој живот је музика. За мене је музика и хујање кошаве, ритам кише, шум таласа у мојој Боки, па чак и рад мотора на чамцу или у аутомобилу, а о песми птица да не говорим... Волим сваку врсту звука, а, наравно, посебно оног који је музички обликован. Радо изводим савремену музику која нам говори о времену у коме живимо. А, на другој страни, усхићена сам духовном музиком, јер она је производ срца и душе, па се тако и пева и свира. И свет обожава ову врсту наше музике.

Кад сте у себи открили музичара?