Србијом завладао го уметник

Јесте ли приметили, чули, прочитали, да су уметници некада штрајковали, да су заузели путеве, да траже надокнаду од државе зато што је настала суша, поплава, или која друга природна непогода, и пошаст ? А и уметнике бију кише и мећаве, и свакодневно им се тресе земља под ногама. И њихова њива не даје увек очекиване приносе, зависна је од наклоности богова, од расположења муза.

Јесте ли чули некада да се уметници залажу за четрдесетшесточасовну радну недељу? Не, па они и немају радно време. Они су на сталном (и неплаћеном) прековременом раду. Јесте ли чули да је уметник на годишњем одмору? Какав годишњи одмор, ко да га мења на радном задатку. На одмор иде исто онолико колико и земљорадник. Таман пожње, а оно стигло време за сетву. Ако нема плаћен годишњи одмор, има ли бар маркицу за превоз или топли оброк? Не, он је самостални (и самовољни!) делатник. Па, добро, иде ли бар уметник у бању, шаље ли га СИЗ (ако тако шта још постоји) негде у опоравилиште, синдикално одмаралиште, негде у неко лечилиште? Ма, какви, он ни не зна да такво шта постоји. Када дође до таквог неког стања он је већ за укоп.

Ма, то су приче, уметници су дуговечни. Тачно, неки су и вечни. Само и њих муче разне болештине, рецимо хемороиди. Зар би Иво Андрић писао стојећи из пуког хира?! Многи имају проширене вене од стајањаза пултом ил штафелајем, пате од сколиозе, дискус херније...не би од моде Басара носио штап него га стисло од толиких колумни и томова. Сигурно им се онда те болести рачунају у професионална обољења?! Таман толико колико се и у деветнаестом веку рачунала туберкулоза од које умираше песници.

Па, добро, ако већ уметник толико ради мора да има бенефицирани радни стаж?! Ма какав стаж, нису они на платном списку. Па,ипак, мора да имају неке бенефиције, рецимо повољне дугорочне кредите?! Шта ће њему кредит? Па, да би купиосликарски материјал, инструмент, рачунар... Да би хранио свог Пегаза, редовно га тимарио, давао му коцке шећера из руку, узјахао га, и издржао конкурентску трку. Не претеруј, па држава субвенционише и оне што гаје кокошке голошијанке (виде ли на ТВ ону домаћицу што се жали да није добила надокнаду на време) и сличневрсте у изумирању, а да не субвенционише писање сонета, сликање фресака, свирање оргуља?! Ма не, али зато држава мора неизоставно малинарима купити гајбице и каце, иначе пропаде бостан.

Испаде сада, вели неверни Тома, да за уметника нико не брине, а колико их се само пријавило за националне пензије?! Тачно, а онда се дигне кука и мотика, шта такви беспосличари траже, „имамо ми и добре лекаре и инжењере”, како рече један министар из ове-оне владе. Не зна стари да се државе и народи памте по уметницима, а не по инжењерима. Но, добро, можда ће му то неко и објаснити, али ко да му објасни ко се све данас може назвати уметником. То не знају ни ови што су у Комисији за националне пензије, а верујем ни министар културе. Када је Мирослав Илић добио националну пензију, један озбиљан уметник ми рече: „Е, сад ми дође да им вратим ову пензију...али ваља јести, што јест јест”. Причекај, рекох, имаћеш кад, кад после Лепаве дође на ред Лепа Брена, после Лепе Брене, Цеца, па Карлеуша...и сви они из Гранд параде, да не причамо о водитељкама, манекенкама, стилисткињама, особама без занимања...Србијом завладао го уметник.