Глобални геометри

Неки верују да би ургентном номинацијом (означавањем, именовањем, постављањем) Косова као независне државе сви проблеми били решени. Политика једноставних решења је политика свршеног чина: нема самилости, нема дискусије, нема обзира. Изјава америчког председника Џорџа Буша у Тирани да "смо одлучили да Косово треба да буде независно", политика је једноставних решења. Једноставна решења увек су и поједностављена. До правих политичких решења долази се довођењем у питање једноставних идеја, нарочито оних које нуди здраворазумско искуство или тренутни политички интерес. Приклањајући се политици једноставних решења, САД себе номинују за трагичног хероја који следи демона, иако му он доноси пропаст.

Уз нужан опрез, номинација независног Косова говори о трагичној коинциденцији демократије и диктатуре у спољној политици Сједињених Држава. Status (положај) независног Косова је magistratus (службеник који га заузима) Сједињених Америчких Држава. Џорџ Буш је и сам трагична коинциденција председника либералне и демократске државе и оца "албанско-косоварске" нације. Албанци су већ увели праксу да улицама у Тирани дају имена живих америчких председника, што нас подсећа на називе које су земљорадничке задруге добијале по именима живих комунистичких хероја. Америка се полако претвара у чудовиште, политичког хермафродита који гута досадашње поделе света како би правио нове. Номиновањем независног Косова Американци се користе симболичком моћи, моћи да се наметне виђење поделе – моћи означавања, именовања, постављања – као најбитнијом друштвеном моћи. Моћ манипулисања објективним структурама глобалног друштва, у које спада и номиновање независних држава, Америци даје апсолутну моћ – моћ креирања света.

Најмање из два практична разлога – и у томе их треба разумети – САД не могу у недоглед играти улогу геометра косовске независне перспективе. Први разлог се огледа у томе да се дужим пролонгирањем решења може родити сумња да Американци, након одлуке о казненој експедицији НАТО на Србију, воде антисрпску проскриптивну политику на западном Балкану (Хрватска, Босна, Црна Гора, Косово). Коначно, када се страсти на овом стигматичном простору злочина смире, када се смире "смешни национализми" (Попер) и утихну "нарцизми малих разлика" (Фројд), и када се последице сагледају трезвеним очима бојим се да ће се открити да су Срби били највеће жртве америчке стратегије "прогресивног интернационализма" Европе.

Други је разлог важнији. Иако спољашњи и ситни повод, пролонгирање номинације независног Косова може се негативно одразити на америчке позиције моћи ван Европе, посебно у каспијском басену. Проблем моћи – уколико не функционише као симболичка моћ – и јесте у томе што она у главним цртама показује само своју спољашњу страну, голу физичку силу. Симболичка моћ се, напротив, не ослања на такву силу, него на домен онога "што се подразумева", што се узима здраво за готово (take for granted), као у супротностима између мушкараца и жена, млађих и старијих, личног и безличног (пословног) комуницирања и слично. Због лудости коју су направили окупирањем Ирака – лудост је нападати оне којима се после њиховог пораза не може владати – њима је веома стало да покажу како могу, на велико задовољство већинских косметских Албанаца, владати "окупираним" Косовом без примене голе силе, како се могу помирити симболичка моћ и превентивни мир. Они желе да номинацију превентивног мира на Косову подигну до основног принципа своје спољне политике, а посебно у односу на Ирак. О опасности да превентивни мир остане у сенци могућег тероризма и опресије рано је говорити. Треба мислити и на то да ће многи догађаји у будућности бити резултат оног што се буде збило у форми одлуке о номинацији независног Косова.

Што се тиче Срба, њима би пролонгирање статуса Косова и те како одговарало. Прво, како је "оружје слабих увек слабо оружје", пролонгирање би им помогло да отвореној подршци Русије придодају још понеког и да у скорије време придобију јавно мнење за своју тачку гледишта. Расте број државника, политичара и интелектуалаца – а они су, поред медија, највећи креатори јавног мнења – који интимно подржавају српску тачку гледишта. Али, како знају, посебно државници, да "моћни могу учинити оно што могу, а да слаби морају трпети оно што морају" (Тукидид), и за отворену одбрану српске тачке гледишта морају бити створени услови. Ствар се компликује и тиме што отворена подршка српској тачки гледишта води сврставању уз Русију, а тек потом уз Србију. Свако супротстављање Русије хермафродитској позицији униполарног света још увек се доживљава као ревитализација хладног рата.

Српска тачка гледишта неће бити призната као легитимна све док се "глобалној управи", потпомогнутој еврозоном, не супротставе, поред Русије као кључног фактора, и оне политичке снаге које изнутра изражавају своје незадовољство играња улоге геометра планетарне перспективе. Треба очекивати да ће то бити трка на дуге стазе, пре него реализација политике свршеног чина.