Globalni geometri

Neki veruju da bi urgentnom nominacijom (označavanjem, imenovanjem, postavljanjem) Kosova kao nezavisne države svi problemi bili rešeni. Politika jednostavnih rešenja je politika svršenog čina: nema samilosti, nema diskusije, nema obzira. Izjava američkog predsednika Džordža Buša u Tirani da "smo odlučili da Kosovo treba da bude nezavisno", politika je jednostavnih rešenja. Jednostavna rešenja uvek su i pojednostavljena. Do pravih političkih rešenja dolazi se dovođenjem u pitanje jednostavnih ideja, naročito onih koje nudi zdravorazumsko iskustvo ili trenutni politički interes. Priklanjajući se politici jednostavnih rešenja, SAD sebe nominuju za tragičnog heroja koji sledi demona, iako mu on donosi propast.

Uz nužan oprez, nominacija nezavisnog Kosova govori o tragičnoj koincidenciji demokratije i diktature u spoljnoj politici Sjedinjenih Država. Status (položaj) nezavisnog Kosova je magistratus (službenik koji ga zauzima) Sjedinjenih Američkih Država. Džordž Buš je i sam tragična koincidencija predsednika liberalne i demokratske države i oca "albansko-kosovarske" nacije. Albanci su već uveli praksu da ulicama u Tirani daju imena živih američkih predsednika, što nas podseća na nazive koje su zemljoradničke zadruge dobijale po imenima živih komunističkih heroja. Amerika se polako pretvara u čudovište, političkog hermafrodita koji guta dosadašnje podele sveta kako bi pravio nove. Nominovanjem nezavisnog Kosova Amerikanci se koriste simboličkom moći, moći da se nametne viđenje podele – moći označavanja, imenovanja, postavljanja – kao najbitnijom društvenom moći. Moć manipulisanja objektivnim strukturama globalnog društva, u koje spada i nominovanje nezavisnih država, Americi daje apsolutnu moć – moć kreiranja sveta.

Najmanje iz dva praktična razloga – i u tome ih treba razumeti – SAD ne mogu u nedogled igrati ulogu geometra kosovske nezavisne perspektive. Prvi razlog se ogleda u tome da se dužim prolongiranjem rešenja može roditi sumnja da Amerikanci, nakon odluke o kaznenoj ekspediciji NATO na Srbiju, vode antisrpsku proskriptivnu politiku na zapadnom Balkanu (Hrvatska, Bosna, Crna Gora, Kosovo). Konačno, kada se strasti na ovom stigmatičnom prostoru zločina smire, kada se smire "smešni nacionalizmi" (Poper) i utihnu "narcizmi malih razlika" (Frojd), i kada se posledice sagledaju trezvenim očima bojim se da će se otkriti da su Srbi bili najveće žrtve američke strategije "progresivnog internacionalizma" Evrope.

Drugi je razlog važniji. Iako spoljašnji i sitni povod, prolongiranje nominacije nezavisnog Kosova može se negativno odraziti na američke pozicije moći van Evrope, posebno u kaspijskom basenu. Problem moći – ukoliko ne funkcioniše kao simbolička moć – i jeste u tome što ona u glavnim crtama pokazuje samo svoju spoljašnju stranu, golu fizičku silu. Simbolička moć se, naprotiv, ne oslanja na takvu silu, nego na domen onoga "što se podrazumeva", što se uzima zdravo za gotovo (take for granted), kao u suprotnostima između muškaraca i žena, mlađih i starijih, ličnog i bezličnog (poslovnog) komuniciranja i slično. Zbog ludosti koju su napravili okupiranjem Iraka – ludost je napadati one kojima se posle njihovog poraza ne može vladati – njima je veoma stalo da pokažu kako mogu, na veliko zadovoljstvo većinskih kosmetskih Albanaca, vladati "okupiranim" Kosovom bez primene gole sile, kako se mogu pomiriti simbolička moć i preventivni mir. Oni žele da nominaciju preventivnog mira na Kosovu podignu do osnovnog principa svoje spoljne politike, a posebno u odnosu na Irak. O opasnosti da preventivni mir ostane u senci mogućeg terorizma i opresije rano je govoriti. Treba misliti i na to da će mnogi događaji u budućnosti biti rezultat onog što se bude zbilo u formi odluke o nominaciji nezavisnog Kosova.

Što se tiče Srba, njima bi prolongiranje statusa Kosova i te kako odgovaralo. Prvo, kako je "oružje slabih uvek slabo oružje", prolongiranje bi im pomoglo da otvorenoj podršci Rusije pridodaju još ponekog i da u skorije vreme pridobiju javno mnenje za svoju tačku gledišta. Raste broj državnika, političara i intelektualaca – a oni su, pored medija, najveći kreatori javnog mnenja – koji intimno podržavaju srpsku tačku gledišta. Ali, kako znaju, posebno državnici, da "moćni mogu učiniti ono što mogu, a da slabi moraju trpeti ono što moraju" (Tukidid), i za otvorenu odbranu srpske tačke gledišta moraju biti stvoreni uslovi. Stvar se komplikuje i time što otvorena podrška srpskoj tački gledišta vodi svrstavanju uz Rusiju, a tek potom uz Srbiju. Svako suprotstavljanje Rusije hermafroditskoj poziciji unipolarnog sveta još uvek se doživljava kao revitalizacija hladnog rata.

Srpska tačka gledišta neće biti priznata kao legitimna sve dok se "globalnoj upravi", potpomognutoj evrozonom, ne suprotstave, pored Rusije kao ključnog faktora, i one političke snage koje iznutra izražavaju svoje nezadovoljstvo igranja uloge geometra planetarne perspektive. Treba očekivati da će to biti trka na duge staze, pre nego realizacija politike svršenog čina.