Београд постаје понос Европе

Некад моћни Мађари, на бившем стадиону "Неп" у Будимпешти, који се од прошле године зове "Ференц Пушкаш" по најславнијем играчу фудбалског чардаша из земље нашег суседа, победили су Молдавију (2:0) пред мало сведока! На трибинама се окупило само 5.000 гледалаца, мада у среду неславни рекорд држи Вадуз (утакмица Лихтенштајн – Летонија 1:0) са само 1.680 посматрача. Зашто овакав увод? Из простог разлога: мало је ко веровао да ће после Казахстана и пораза "црвених" у Алматију "Маракану" попунити навијачи. Скептици нису очекивали више од 25.000 до 30.000 навијача.

Дошло је да бодри наше репрезентативце – ни мање и више – него целих 50.000 љубитеља фудбала! Оних, којима је државни тим на срцу, без обзира да ли у репрезентацији има више бивших играча Црвене звезде или Партизана (и тако се, нажалост, пребројавамо!).

Почела је, према понашању публике, али и организатора који је осетио једну нову фудбалску климу, да се воли и држава звана Србија. Београд и Србија били су у среду увече понос Европе у много чему. Амбијент какав се не памти: цео стадион у неколико махова, са изванредном кореографијом, био је у знаку највеће светске заставе – црвено-плаво-бело. Орило се и "Србија, Србија", а пре почетка дуела, кад су фудбалери излазили на терен, касније и током меча, чуо се и "Марш на Дрину". И, успут да поменемо: није први пут емитована ова популарна историјска корачница, песма српског симбола. Још 1982. године, опет је то било у Београду, кад су се ондашњи "плави" са Италијом састали у квалификацијама за Мундијал у Шпанији (1:1), на једном састанку Организационог одбора било је речи и о томе да се поред званичне химне "Хеј, Словени" на стадиону Црвене звезде зачују и звуци "Марша на Дрину". Била је тада држава Савезна Федеративна Република Југославија, у репрезентацији су играли фудбалери из различитих крајева и један од чланова Организационог одбора рече: "Пазите људи, у државном тиму има само неколико Срба, па немој да ово буде нека провокација на националној основи".

Замислише се појединци, било је то неко друго време, али паде предлог да се оде код Бранка Пешића, почасног председника Организационог одбора, угледног политичара, храброг човека и изнад свега заљубљеника у све спортове. Рекоше делегати, међу којима је био и Живорад Јоловић, другу Пешићу шта су наумили и он им одговори: "Идеја је одлична". Предлог за свирање омиљене, историјске песме имао је оправдање. Тада је Фудбалски савез Србије (напомена: онај стари) славио 75-годишњицу.

И, тако се "Марш на Дрину" први пут зачуо на утакмици државног тима, а колико нас служи сећање, пошто оркестар Гарде који је интонирао химну, није имао ноте и за "Марш на Дрину", у Београд је позван један народни оркестар из источне Србије. Они су то знали напамет и свирали по свим вашарима и свадбама.

"Марш на Дрину" је дирнуо у срца све патриотски настројене грађане и вероватно ће одсад бити и права фудбалска корачница наших момака.

Поменули смо да је Београд по посети у среду по подне и увече био други град Европе. Ево тог редоследа:

1. Даблин (Република Ирска – Словачка 1:0)  71.297 гледалаца
2. Београд (Србија – Португал 1:1) 50.000
3. Бари (Италија – Шкотска 2:0) 37.500
4. Одеса (Украјина – Литванија 1:0) 28.000
5. Баку (Азербејџан – Финска 1:0) 25.000

Да поновимо – Београд постаје понос Европе не само по амбијенту него и понашању. Србија почиње да се памти, а изгледа да се на стадион, бар кад је државни тим у питању, враћају навијачи.