Шта нам се догађа

Оптужба данског редитеља Ларса фон Трира холивудским колегама да су призори њихових филмова бедне имитације нечег што не постоји у стварном животу и да је потпуно бедасто да Бостонска филхармонија свира док се двоје љубе у парку, показала се само донекле тачна. Ланчане експлозије кола, нељудски обрачуни рођени у најсуровијем режњу сценаристичког мозга, мучки планирана и извршена убиства постала су део свакодневице, потврђујући тако победу непредвидљивог живота над бедном илузијом. Кад смо већ код филма, поменућу још једног славног режисера, Жан Лика Годара, који је услед оскудице филмског новца, тврдио да су најбољи играни филмови у ствари документарци и да је сам живот најбољи сценариста жанра страве и ужаса те да иоле интелигентном уметнику не преостаје ништа друго до да фингира, снимајући порнографске филмове или цртаће о пингвинчету које је изгубило маму.

Прича о недавном насиљу у једној америчкој школи у којој је починилац поубијао двадесеторо дечице и неколико одраслих који су покушали да их заштите не само да надилази све високобуџетне бљувотине у 3Д технологији већ ме је подсетила на један догађај од пре двадесетак година, када су улице Београда дрхтале од неке непојмљиве, злокобне зиме која тада није имала никакве везе ни са снегом, ни са кошавом.

Рано је јутро и ја стојим у разреду покушавајући причом да нас све расаним. Усред часа, лево иза мојих леђа отварају се врата. Пре него што сам се окренула, видим скамењене погледе ученика уперене у брадатог, запуштеног човека одевеног у униформу с реденицима и бомбама. И он блене некако тупо и неиспавано, можда пијано, ипак, страшно. Прилазим му као у сну, хватам га благо за рукав и кажем нешто потпуно блесаво, што ми прво пада на памет: Погрешили сте, ви сигурно тражите ве-це, ја ћу да вам покажем где је. И идем полако, поред њега који се не буни и не проговара, ходником школе до излаза и што даље низ улицу, показујући му дуж Крунске: Ено тамо, тамо је ве-це.

Не, нисам храбра јер сам само неколико недеља касније два сата кружила улицама да бих некако избегла смрзнутог пса луталицу подвијеног репа који ме је упорно пратио. Не верујем да је тада прорадила нека атавистичка памет везана за опстанак. Било је то право филмско лудило потпуно непредвидљивог расплета у којем сам се више уплашила пса него човека.

О времена, о обичаји – кажу на галском да би ваљда опоменули оне који долазе како ће се ствари, упркос пропасти историје и њеног васкрсавања, понављати до изнемоглости, и то све захваљујући позивању на човекову моћ расуђивања.

Да памет понекад може и да засмета, показује једна овогодишња новембарска вест о шесторо наших паметњаковића с коефицијентом интелигенције преко 148, који су одлучили да се удруже и напишу експериментални роман у шест глава, шездесет прстију, са шест ликова у шест дугих година, да се Воланд који воли шестице не разочара. По изјави учесника, у заједничкој књизи стила „збогом памети, добар дан туго” помешало се неколико жанрова, од научне фантастике до трилера. Нико не зна каква ће жакар-шара испасти од силних преплета доконих генијалаца који су одустали од проналажења топле воде и рупе на саксији и бацили се, као и они мање паметни и многобројнији, на јадну незаштићену књижевност коју напаствује и рафалима решета свако коме се надигне.

У вези с књижевним пројектом „Трагом 41” названим по тролејбусу који спаја места радње, нико од паметних не помиње таленат. Таленат иначе нико не помиње, нарочито не у вези с писањем јер је, кад те живот и памет стисну, тако природно написати књигу. Можда је само природније искомпоновати оперу па се баш питам како се Секе, Цеце и Весне Тесне нису већ тога сетиле. А за таленат је задужена једна телевизијска емисија у којој се од истог Тасовцу дижу и круто стоје праменови на глави док мале девојчице, нимфетице дотеране на радост својих амбициозних мама, певају о томе како више никад неће волети страсно. Љубав исто може да убије, кажу њихове песме.

Ако би ме неко питао (а није још нико) шта је то што бих издвојила на крају године, на шта бих се осврнула, о чему размишљам – ево мог одговора. Има толико много страшних, лепих, чудних ствари које се дешавају свуда око нас али су најмеродавније оне које у конгломерату свега и свачега одмах искоче из мисаоног бунила. Њих најчешће има мало, можда две или три. И обично служе као доказ да живот кратко траје.