Опијумски танго у Авганистану

Терали су Осаму бин Ладена, а истерали – хероин. Рат против тероризма у Авганистану све више постаје ратиште на коме је противник, поред Ал Каиде и талибана, и наркокриминал.

Оно што је Колумбија за кокаин, то је Авганистан за опијум, који је основа за још опакију дрогу, хероин. Бројке које је о стању на овом фронту недавно изнела Канцеларија УН за дрогу и криминал (УНОДЦ) јесу катастрофалне: током 2006. производња сировог опијума у Авганистану је достигла 6.100 тона – 90 одсто од укупне светске производње – што је за 49 одсто више него у 2005. Ова количина, довољна за производњу више од 600 тона хероина, тренутно за око 30 одсто премашује глобалну тражњу, па би крајњи резултат могао да буде пад цена на улицама целог света (па и код нас) – и лакше регрутовање нових зависника. А у овој години очекују се нови рекорди: у земљи у којој нема струје, транспорта, мак је најуноснији агробизнис – није му потребно наводњавање, нити хладњаче после бербе. Није, додуше, за хлеб као пшеница, али од хектара мака може се купити девет пута више хлеба него кад би се са исте њиве пожњело жито.

Укупан опијумски приход се процењује на близу три милијарде долара – више од трећине авганистанског бруто националног производа – уз велику вероватноћу да ће највећи део завршити у рукама наркомафије и талибана, и тиме им дати додатни подстрек да наставе са побуном, што ће још више искомпликовати напоре НАТО-а да са око 32.000 војника у овој несрећној земљи заведе какав-такав ред.

Громогласно најављена, "велика пролећна офанзива" НАТО снага на југу Авганистана као да је замрла. Нема нових вести о томе како тамо, пре свега  у провинцији Хелманд, која је упориште талибана, и где се налази око 40 одсто свих авганистанских поља с маком, напредују западни савезници, али има извештаја о новој дилеми НАТО-а: да ли дићи руке од досад узалудних покушаја да се узгајање мака спречи, и уместо тога ова традиционална култура – легализује.

Идеја није нова: њу већ неко време заговара Сенлис Цоунцил, европски институт који се бави питањима безбедности и глобалне политике борбе против дроге. Његови експерти сматрају да је досадашња стратегија уништавања засада мака непродуктивна, јер авганистанске сељаке, којима је ово најзначајнији извор прихода, гура директно у руке побуњеника. Настојања да се униште њиве са већ изниклим маком не успевају, сем тога, и због велике корупције, која сеже до самих врхова власти. Тврди се да се на месту начелника полиције, чија је званична плата око 60 долара, у регионима где цвета мак за пола године заради и до 100.000 долара, зна се на који начин.

Корумпирани су и судови: досад због мита у вези са опијумом није оптужен ниједан државни званичник, а сасвим је сигурно да је мрежа заштите поља с маком, откупа сировог опијума и лабораторија за његово претварање у скупи хероин, изузетно добро организована. С добрим разлогом, с обзиром на поменуте милијарде које подразумева наркобизнис.

Ситуација на опијумском фронту данас је много тежа него после протеривања талибана из Кабула 2001, и уласка НАТО трупа у земљу 2003. Узгајање мака, које је талибански режим до 2001. био свео само на око 8.000 хектара, само годину дана касније проширено је на 74.000 хектара, да би прошле године захватило чак 400.000 хектара. Бројке су поуздане: до њих се дошло анализом сателитских снимака високе резолуције.

За идеју легализације производње мака залажу се, како пише немачки "Шпигл", Берлин, Париз и Рим. Вашингтон, лидер операције НАТО-а (у којој, у разним улогама, учествује чак 37 земаља), још се о овоме није изјаснио. Полазиште за промену стратегије јесте са једне стране јаловост досадашње стратегије, а са друге околност да на светском тржишту постоји несташица локалних опијата. Систем који је у разматрању заснивао би се на дозволама авганистанским сељацима да узгајају мак, уз обавезу да плодове – или сирови опијум – испоручују само званичним купцима.

Многи су, међутим, скептични и према овом предлогу, полазећи од уверења да ће наркомафија увек бити у стању да понуди бољу цену, као и да ће нејаку авганистанску администрацију и даље бити једноставно поткупити. Најзад, талибани не би били део ове шеме, што значи да би авганистански унутрашњи рат био настављен, са додатним мотивима.

Слаба тачка при том је и Иран, кроз чију територију пролази важан огранак опијумско-хероинске трансверзале, а који нема споразум са САД о контроли наркопутева, попут осталих авганистанских суседа.

У земљи у којој се ратује већ 30 година, од комунистичког пуча 1978, западни савез је у ситуацији која је све сличнија оној у којој је тамо, водећи своју последњу хладноратовску битку, био Совјетски Савез од 1979. до 1998: безнадежно заглављен, без начина да прогласи победу, нити опције да без последица призна пораз.