Каква музика, таква власт

Велики хришћански празник подсетио нас је на једну релативно свежу публикацију која је многима изгледа промакла. О "Српском духовном календару" је реч, о збирци тропара у издању куће "Клио", са потписом Вере Миланковић, композитора, пијанисте и педагога. Згодан тренутак да закорачимо у музички свет уметнице рођене у Лондону, где ће касније завршити постдипломске студије и још много пута му се враћати.

У "Српском духовном календару" укупно је 35 тропара, песама које се певају за верске празнике, највише оних за крсне славе. Традиционалним напевима Вера Миланковић најчешће је додавала инструменталну пратњу да би ову музику приближила концертним подијумима. У "Календару" је и нотни материјал, затим DVD за оне који ноте не знају, текстови о празницима из пера проф. др Димитрија Калезића и – све то преведено на енглески. За страни свет и за оне у дијаспори који муку муче са језиком завичаја.

Вера Миланковић испричала је како је и зашто настало ово музичко "штиво":

– За мене је српска духовна музика била жеља, потреба, обавеза. Као професор, грађане треба да подучим и једној лепој традицији. Зар да се угаси? Код нас се оваква музика мање-више свела на храм, обред и обичаје. Мислим да је таквог звука премало у концертним дворанама. Зато сам се и позабавила тропарима који су се некад певали у породичном кругу. У 19. веку из богатијих војвођанских кућа за празнике се могло чути певање уз гласовир. "Календар" јесте покушај да се у наше куће врате ти стари, лепи обичаји. Својевремено сам схватила како и сама не знам тропар посвећен мојој слави, Светом Ђорђу. И тако је почела ова прича, у којој су ме пратиле Даница Петровић и Ивана Перковић.

За уметницу ово је и покушај да се премости велики јаз између традиције и новог урбаног живота. Невелика грађанска класа није могла да амортизује велике промене у друштву. Сада је тренутак да се стара музика обнови на ширем плану. Свако време има свој "тон", тако да је Вера Миланковић за аутентичне форме, али уз нови доживљај кроз транспозицију у правцу класичне музике. Зна добро да је то заиста деликатан уметнички посао.

– Пре 15 година не бих се ни усудила да се, као композитор, бавим традиционалном српском песмом, ни духовном ни световном. Просто из огромног страха да нешто не пореметим. Сви ми учени смо према западним музичким системима и увек морате рачунати и са опасностима "силе теже", која вас може одвести на неки погрешан пут у том враћању традицији.

Из сфере традиције је и "комад с певањем", термин на којем у некој другој музичкој причи наша саговорница упорно инсистира. "Зашто оперета или мјузикл, кад смо ми и пре тога имали исто – комад са певањем?", буни се и види то само као још један наш непотребан комплекс. Оно главно у овој причи је да у фиоци има спремљен "комад са певањем" који ће, ако угледа сцену, за неке и даље бити мјузикл. Ради се о познатом наслову "Кроз васиону и векове", према делу познатог јој рођака – Милутина Миланковића (1879 – 1958).

– Дуго се припремам за ово путешествије кроз време, разне културе и ову малу историју астрономије. Сценарио је написао покојни редитељ Арса Милошевић. У контакту сам са једним позориштем, да га не помињем и нешто избаксузирам. Надам се да ће представе коначно бити, тим пре што је идуће године пола века од смрти великог научника. Окупљам екипу и радујем се томе, јер као педагог на универзитету се бавим и, да и ја кажем, мјузиклом. У овом мом биће музике разне: наше, стране, старе, модерне... Свакакве. Са Марса не... – каже у шали.

И кад смо у овом музичком спектру рецимо и да су у опусу композиторке најразличитији жанрови. Од соло песама до симфонијских дела, радила је доста и за децу, чак и оперу, а у томе посебно место заузима хор "Колибри".