Земљиште мора да се наплати

 Држава може да одложи примену конверзије права коришћења грађевинског земљишта у право својине уз накнаду, ако ће то покренути инвестиције и дати замах грађевинарству. Али земљиште не сме да поклони. Власници приватизованих предузећа као и остали инвеститори на које се ово односи морају да га плате. Да ли ће плаћати закуп земљишта или стицање власништва на њему, нека сами одлуче шта им је исплативије.

Ово би у најкраћем био одговор „Политикиних” саговорника на одлуку Министарства грађевинарства да одложи примену конверзије до доношења новог закона о планирању и изградњи, али и на предлог министра Велимира Илића да она у једном тренутку буде коначно укинута.

Горан Родић, секретар Одбора за грађевинарство у Привредној комори Србије, сматра да је добро што је одложена примена конверзије, јер су због ње многи потенцијални инвеститори одустали од изградње.

– У тренутку када је сваки улагач драгоцен, конверзију треба укинути и омогућити инвеститорима да граде. Нико од њих нема времена да чека да ми решимо имовинске односе у држави. То може да потраје и страни инвеститори ће се покупити и отићи – каже Родић.

Конверзију, према његовом мишљењу, не треба укидати. Имовинске односе треба решити тако што би се најпре спровела реституција и старим власницима вратило земљиште. После тога тамо где је држава неспорни власник, земљиште може слободно да продаје, а инвеститор нека бира хоће ли да буде власник или закупац.

– У случају приватизованих предузећа, ако власник хоће да гаси делатност и гради станове држава мора да наплати земљиште по пуној цени – каже Родић.

Међутим, за Љубодрага Савића, професора Економског факултета, потез Велимира Илића можда јесте добар из угла опоравка грађевинарства, али не и за државу. Конверзија према његовом мишљењу није добро решење, а тек њено укидање може да направи много већу штету него корист.

– То је популистички потез, који може бити коруптиван. Због великог спољног дуга и дефицита буџета морамо да развијамо реални сектор. То не подразумева гашење предузећа и њихово претварање у станове и пословни простор. Конверзија би могла да буде прихватљива уколико би се власници обавезали да остану у истој делатности. У супротном, ако се мења намена земљишта, они никако не би смели да добију ексклузивно право на земљиште, већ оно мора да иде на лицитацију, па ко да више пара – каже Савић.

Он не замера инвеститорима што хоће да праве профит, али сматра да је држава та која је требало да размишља.

– Она је морала да зна да ће тиме што дозвољава новим власницима да промене намену, после неког времена одсећи грану на којој седи. Земљиште је ресурс који се не поклања – додаје Савић.

Професор Економског факултета наводи пример фабрике ИМТ која ће, иако има уговорене одличне послове, највероватније отићи у стечај. Држава је могла да прода новобеоградски плац на лицитацији, од тог новца да сагради фабрику на периферији и још да заради. Сулудо би, каже, било очекивати да инвеститор настави да производи тракторе у стамбеном окружењу.

– Слично је и са Луком Београд. Њој није место у ужем градског језгру и она мора да буде измештена. Али држава не сме да препусти да профит узму „визионари” који су куповином предузећа за 40 милиона евра хтели да се домогну више од 100 хектара. Они јесу купили предузеће, али не и земљиште – каже Савић и додаје да би као прихватљиво међурешење могло да буде увођење закупа.

Миладин Ковачевић, сарадник МАТ-а, такође сматра да потпуно другачије треба решити земљишну политику. Према његовом мишљењу конверзија је непотребна, закуп треба да буде основна форма, али и да куповина буде могућа. Оба ова начина су прихватљива за инвеститоре, с тим што ако се земљиште купује трошкови „падају” на рачун инвестиције, а ако се закупљује трошкови се плаћају из пословања, што је у много случајева прихватљивије за улагаче.

– Конверзија земљишта не води рачуна о заштити јавног интереса, креира додатни јавни дуг, легализује манипулације и злоупотребе приватизације. Конверзија директно уништава рентни капитал, који мора креирати најиздашнији буџетски прилив. Конверзија грађевинског земљишта оставља државу без имовине, чијим коришћењем та иста држава треба да стиче средства за остваривање њених основних функција, али и за реституцију – објашњава Ковачевић.

Он сматра да се новцем од конверзије земљишта не може прикупити довољно средстава која би могла да покрију реституцију. Конверзија је оптерећена нејасним решењима, која отварају могућност да се трошкови куповине капитала предузећа у процесу приватизације третирају као трошкови куповине грађевинског земљишта.

– То што је Пореска управа одређивала цену земљишта створило је могућност за арбитрарне одлуке подложне утицају злоупотребе политичког положаја и високе корупције – наглашава Ковачевић.

----------------------------------------------

Лука Београд поднела 68 захтева за конверзију

Миле Антић, координатор Мреже за реституцију, каже да корист од ослобађања плаћања накнаде за конверзију имају „искључиво они који су кроз приватизацију узурпирали земљишта за која нису платили ни динар”. Он подсећа да је Уставни суд Србије у септембру одбацио иницијативу „Луке Београд” и других административних корисника да им се укине накнада за конверзију .

Антић истиче да су на списку предузећа која су поднела захтеве за конверзију уз накнаду „Лука Београд” са 68 поднесака, „Навип” са 12 за плацеве у Земуну и Добановцима, „Руднап група” је такође поднела неколико, као и „Станком” за блокове у Чукарици. Беобанка жели да јој се одобри конверзија за плац Митићева рупа на Славији, Робне куће Београд за неколико локација, „Нови расадник” за плацеве око стадиона Црвене звезде, МПЦ за плац БИГЗ-а, „Астра симит” за плац на Теразијској тераси, „Енергопројект” за неколико плацева на Новом Београду, „Енјуб” на локацији Трошарина, „Делта” за Аутокоманду, „Зекстра” и Ветеринарски завод за по неколико плацева у Земуну, „Рад” у стечају за неколико локација у центру града. „Хидротехника” је поднела 15 захтева, Завод за изградњу Београда осам, а „Соко Штарк” и „Имлек” имају по неколико поднесака.