НЕВОЉЕ СА БАРОНИМА

"Сва велика богатства воде своје порекло од злочина", тврдио је Балзак. А код Крлеже, први Глембај буквално је приклао једног трговца, на путу кроз шуму, да би дошао до почетног капитала. Овога се човек сети увек када ухапсе неког тајкуна или га макар појуре – као ових дана Станка Суботића. Никада се за кратко време није могао стећи баш велики новац, а да није некако прекршен закон или да некоме није нанесено зло. Тако је било и у САД, у 19. веку. Тамо су тајкуне звали "барони-разбојници".

Из описа Рајта Милса види се да су њихове методе пљачке и корупције биле једнаке као и код данашњих тајкуна: "Барони-разбојници су дошли до својих приватних капитала на рачун јавне имовине: склапали су споразуме са железницом о добијању рабата, куповали целе дневне листове и поткупљивали њихове издаваче, уништавали конкурентска и дотад независна предузећа, и у своју службу узимали веште правнике и популарне политичаре како би преко њих бранили свој интересе и чували своје привилегије".

Са транзицијом смо и ми добили своје Глембајеве, који су на шумским раскрсницама пљачкали пролазнике. Само што се то код нас звало "пословање у условима санкција". Ко је први кренуо, први се и обогатио. Данашња највећа српска богатства, која износе и по четири милијарде долара, своје темеље углавном имају у раздобљу 1991-1995. Она средња богатства, од стотинак милиона долара, створена су између 1996. и 2000. А она нешто мања, од по неколико десетина милиона долара, никла су последњих година. Већина тих брзих и прекомерних богатстава имало је за основу злоупотребу. Да би неко згрнуо сто милиона долара, других милион људи исто тако брзо морало је постати сиромашније за бар по сто долара. Ми знамо да смо опљачкани, а они знају да то знамо. Зато нас у један глас и уверавају да су своје богатство заправо стекли ван Србије. Тај Казахстан мора да је страшно богата земља када су сви српски капитали тамо направљени.

Невоља са нашим баронима-разбојницима није, међутим, у томе како су дошли до блага. Проблем је у томе што неки од њих, због нечисте савести и страха да брзо зарађено брзо и не изгубе, корумпирају друштво. Купују листове и телевизије, партије и посланике, чиновнике и академике. Желе да своје економске монополе додатно поткрепе политичким и медијским монополима. А то је много већа опасност него што су глембајевски основи њиховог богатства. Ако се, наиме, та три монопола обједине – економски, политички и медијски – ми нећемо више бити само сиромашно друштво. Постаћемо друштво насиља, лажи и страха, друштво у коме постоје само господари и њихове слуге.

"Политика" је, 12. новембра 2006, објавила листу од 10 најбогатијих Срба, све са њиховим животописима. То су: Филип Цептер, Милорад Мишковић, Богољуб Карић, Станко Суботић, Вук Хамовић, Зоран Дракулић, Предраг Ранковић Пецони, Миодраг Костић, Милан Беко и Војин Лазаревић. Трећи и четврти са овог списка данас су у бекству. Против њих су подигнуте оптужнице због махинација и превара. То не значи, наравно, да су сви са списка такви. Али, мало ко ће се у Србији смети заклети да је са Карићем и Суботићем исцрпљена листа овдашњих непоштених богаташа.

Оно што је, међутим, важније од тога да ли су баш сви са криминалне листе у затвору јесте: да ли је систем довољно јак да свакога са те листе сме да пошаље у затвор? Многи мисле да није. Многи мисле да је већ пропуштен последњи тренутак и да сада имамо неколицину практично већ недодирљивих људи. Они су се обезбедили и код политичара, и у судовима, и у медијима. И само је питање времена када ће из фазе "превентивне контроле над деловима система" пожелети да пређу у фазу "преузимања контроле над целим системом".

Отуда одговорна јавност са посебном пажњом прати врх економске елите и однос његових припадника са политичарима. Прескупа кампања за последње изборе сведочи да је тај однос, код многих партија, постао опасно срдачан. Што је најгоре, у току је приватизација медија. Неки од најугледнијих могу лако пасти у руке људима којима је БК телевизија била модел за "коректан однос медија према власнику". Преовлада ли тај модел у нашим медијима, то што ће следећу српску владу састављати неки тајкун или неки амбасадор неће бити најгоре што нас може снаћи. Најгоре је што можда неће бити никога више ко би се усудио да то гласно и каже.