Јавни и тајни притисци

Након отцепљења Црне Горе од заједнице са Србијом, на пописима постепено опада број Срба у Црној Гори, али и ионако мали број декларисаних Црногораца у Србији. О чему је реч? Док је у Црној Гори смањење броја декларисаних Срба прворазредни државни пројект – о чему, поред осталог, сведоче изјаве Мила Ђукановића пре последњег пописа, којима се, како се показало, неуспешно „прориче” драстични пад броја Срба у Црној Гори – дотле у Србији нема никаквог трага од аналогних подухвата, а за власт у Србији то питање безмало и не постоји. Док је у Црној Гори притисак на националне Србе свакодневан и видљив на свим могућим нивоима живота, и пре и после референдума, о чему сведочи то што их у државним органима има скоро десет пута мање него у укупном становништву, дотле у Србији нема уочљивог устезања у погледу националног изјашњавања. Да је тако сведочи околност да након 2000. у Србији један од образаца друштвеног напредовања и јавне промоције не само што није бити Србин већ неретко јесте баш бити несрбин.

Ипак, у Црној Гори упркос државној, од Запада подржаваној политици националне сегрегације, број Срба („само”) постепено опада, док се у Србији драматично смањио број „Црногораца”. Нелогично? Нипошто, будући да је отцепљењем Црне Горе суштински промењен смисао онога бити Црногорац. Док је у другој Југославији, када је први пут у црногорској историји и памћењу у буквалном смислу изумљено национално црногорство, „Црногорац” махом имао смисао као посебности спрам, односно унутар, благо речено, „веома блиске” српске нације, дотле је с отцепљењем 2006. црногорство фактички добило смисао несрпства, а неретко, у складу са антисрпским понашањем многих „Црногораца”, и антисрпства. Дакле, само је антисрпска политика црногорских власти и додела новог значења одредби „Црногорац” заслужна за то што су након референдума многи људи пореклом и родом из Црне Горе изгубили жељу да, заједно са дукљанским србомрсцима, „буду” нови Црногорци. Тако је новонастала конотација превагнула у односу на сва претходно позната значење црногорства, добивши ренегатски смисао, сличан оном који се препознаје код муслимана/„Бошњака” и Хрвата. Отад, „Црногорац” је онај ко је потпуно одустао од неспорно српског идентитета својих предака. Стога је сасвим разумљиво зашто, без обзира на одсуство било каквог јавног или тајног притиска против било каквог, па и оваквог црногорства, тако мало грађана Србије пореклом из Црне Горе жели да задржи отпадничку самоидентификацију.

* Аутор је професор Факултета политичких наука у Београду