Терор диктата

Пошаст диктафона кружи светом, разматра у дневнику из Боготе „Тијемпо” (1995) Габријел Гарсија Маркес, у свом есеју о новинарству. Текст је написан пре седамнаест година и бави се, између осталог, интервјуисањем као новинарским жанром. И када је постао нобеловац (1982), најславнији живи писац остао је веран својој првој љубави из младости – новинарству.

Можда је читаоцима „Политике” већ досадило што често на овим страницама виде цитате Габријела Гарсије Маркеса. Али, велика је штета што колумбијски аутор није имао прилике да као писац или новинар дође на ове просторе док је још могао да пише. Свашта би ту затекао и могао да прибележи. Вратимо се интервјуу.

„Пре него што је измишљен магнетофон, новинар је обављао посао користећи три инструмента која у суштини чине целину: новинарска бележница, етика и уши које су репортери у то време још користили да би заиста чули оно што им се говори. Први магнетофони су били тежи од писаћих машина с тракама које су се одмотавале с великих калемова… Прошло је извесно време пре него што су новинари почели да употребљавају касетофон како би им помогао  у памћењу. А још нешто касније, диктафон је добио немогући задатак  да мисли уместо новинара.”

По Маркесу, који је, ожалошћен јадним стањем новинарства у Латинској Америци, тих година основао школу новинарства, „професионално и етичко коришћење диктафона тек треба да се изнађе”.

Маркес је још 1995. запрепашћен што су тадашњи репортери пронашли сопствени сурогат, робот који ће уместо њих обављати посао. „Неко би морао новинарима да каже како то није замена за сопствено памћење, већ модернија верзија обичне бележнице, која нам је тако добро служила у почетку. Диктафон чује, али не слуша, снима, али не мисли, веран је, али нема душу.  На крају, његова дословна верзија не може бити тако поуздана, као оног који с пажњом слуша свог саговорника, одмерава његове речи својом памећу и прима их са својим осећајем за морал.

Аутор признаје да диктафон за радио-новинарство има своје предности: репродукцију дословних речи и непосредност живог говора. „Али, многи новинари ни не чују одговоре онога кога интервјуишу јер размишљају о томе како да формулишу следеће питање.”

По родоначелнику латиноамеричког литерарног бума, чији мото је да је „стварност на овом континенту толико фантастична да превазилази сваку фикцију”, управо је диктафон кривац за „злослутно нереално преувеличавање значаја интервјуа”. „Телевизија и радио претворили су га у најнадмоћнији вид новинарског израза, али се чак и штампа приволела владајућем погрешном мишљењу како глас истине не припада новинару, већ ономе који је интервјуисан…”

Даље, Маркес у овом изузетно вредном разматрању, које се може наћи у архиви колумбијског дневног листа „Тијемпо”(на шпанском језику), предност над интервјуом даје репортажи, „комплетној причи о неком догађају, онако како се он десио у стварности, тако да се читалац осећа као да је био присутан”. Интервју и репортажа по колумбијском магу писане речи се међусобно допуњују и не искључују. Ипак, Маркес с правом тврди да је једино право новинарско дело оно које представља комплетну причу, а не оно које се искључиво базира на речима саговорника, поготово ако се у новинарским питањима и потпитањима не види никаква дистанца од саговорникове „истине”.

Од те 1995. интервју је, бар на српској сцени, ако не и шире, даље назадовао у еволуцији, а репортажа или комплетна прича је практично нестала.

Додуше, новинари нису главни и једини кривци за то јадно стање, мада нису ни потпуно невини.

Охрабрени заблудом да је интервју круна новинарства, а да је главни инструмент за интервју диктафон, или још горе преписка преко електронске поште, политичари диктирају своју истину и представљају је као апсолутну.

Колико сте пута чули како најзначајнији и најмоћнији политичари код нас отворено у току интервјуа разматрају мотиве новинара и испитују позадину питања, или играју истовремено улогу новинара и његовог саговорника. Александар Вучић је ту првак: „Ја врло добро знам зашто ми као особа која је навијала за поражени режим постављате оваква питања”, или „Ако ме питате да ли ћу се борити до краја против корупције, мој одговор је ’да’”, или „Ако ме питате да ли ћу одустати од овог циља, мој одговор је ’Не пада ми на памет’”.

Крајње је време да му неко у овим озбиљним временима каже да престане сам да креира или бира питања и да одговора на реторичка питања која сам себи јавно поставља.

Нисам за искључивање диктафона, јер данас када нико ником више ништа не верује мора да постоји неки конкретан доказ о изговореним речима. Али сам за то да новинару мора бити допуштено да постави било које питање које би могло да доведе до разјашњења неког проблема. И да одговорни политичар мора да се потруди да на то питање што потпуније одговори. Под условом, наравно, да је новинар исцрпно претходно проучио своју тему, да се добро припремио за свој посао. И да обе стране буду одговорне за изговорену реч.

Новинарска професија, ако нам је до демократије заиста стало, мора да поврати своју улогу. Народ би морао да престане да се слуђује. Заједнички, новинари и интервјуисани званичници морају да обнове смислени информативни дијалог. Да циљ тог разговора буде изношење идеја, разоткривање злоупотреба, јасно обавештавање јавности о договореној стратегији рада, разматрање мањкавости и предности одређених решења…

Једног дана премијер Дачић каже „Изем ти ја ту Европску унију…” другог је наш циљ да што пре добијемо датум преговора како бисмо се тој „изем ти” приближили. Трећег, своје преговоре с Тачијем изједначује са чишћењем снега што би могло да буде и симпатично као шлагворт. Али  бисмо успут морали од премијера да сазнамо зашто у Србији нема брзих пруга, чак и кад снег не пада, шта је све министар за инфраструктуру обећавао, а није испунио, па и да дођемо до јасног рачуна колико је пара уложено у путеве, колико је врпци пресечено и колико километара направљено.

У несташици правих објашњења, или смислених интервјуа, странке се гађају бомбастичним саопштењима. Оне се са спикерском доследношћу преносе без коментара. Чеда се „за шаку долара” продао својим финансијерима чије име „не сме да изговори”, емитовано је из седишта СНС-а.

Демократска странка, да поменемо само један од новијих примера, оптужује СНС да „ствара идеалну прилику за повампирење десничарских и нацистичких организација које, нажалост, имају подршку у новим властима”, а СНС одговара да је то „провидно спиновање Демократске странке” која је гневна због тога што има „кадрове који су искусни само у пљачкању и уништавању земље, и у медијском блаћењу сваког ко другачије мисли”. Још много таквих и сличних „повампирења” замућују недостатак правих питања и правих одговора.

Шта би на ово рекао јадни Маркес ? Вероватно да су новинари заборавили професију, а да су политичари смели са ума коме уопште они треба да служе и у чему се састоји њихов посао. Као да нису схватили опомену 6. маја.