Шансе се не чекају, већ се траже

Нови Сад – Tрадиционалнa наградa „Др Зоран Ђинђић”, међу 1.500 младих научних радника и истраживача који су испуњавали услове, ове године је припала Јовани Граховац, доценту Технолошког факултета у Новом Саду. Граховац је на овом факултету завршила мастер и докторске студије са свим „десеткама” и наставила да ради у области биотехнологије, у којој је пронашла стални извор изазова. Питамо је шта ју је препоручило за највеће признање за младе научнике у нашој земљи.

– Критеријуми за доделу награде били су остварени резултати у научно-истраживачком раду, који се мере бројем и квалитетом објављених радова, као и цитираношћу од стране других научника у свету. Мени највеће мерило квалитета мог рада представља мишљење студената. Када бар мало помогнем да се код њих развије љубав према науци и када с лакоћом усвајају и примењују нова знања, онда знам да сам на правом путу.

Опишите нам укратко ваш рад...

По завршетку студија добила сам републичку стипендију, која ми је омогућила ангажовање на научно-истраживачком пројекту. Прва тема, у оквиру које сам и докторирала,била је производња биоетанола, која је актуелна у смислу заштите животне средине, али и остваривања енергетске сигурности. У последње време ми је изузетно инспиративно истраживање поступака за производњу биофунгицида, опет значајне теме за наш регион, у којем је производња здравствено безбедне хране приоритет.

Шта за вас значи ова награда?

Видим је као велико признање раду тима коме припадам. Када због тога захвалим свом тиму, мислим да ни на који начин не умањујем лично залагање. Напротив, успех је и паметно одабрати људе с којима можеш да сарађујеш и негујеш те односе. Много значи када на посао долазите са осмехом. Награда ми значи и шансу да промовишем науку којом се бавим, али и да поручим другим младим људима да се у Србији може успети вредним радом. Не тврдим да нема препрека, али их треба схватити као изазов и не одустајати.

Хоће ли нам представити чланове тима?

Са великом задовољством! Најпре бих истакла свог ментора – професорку Јелену Додић, жену непресушне енергије и оптимизма. Затим професора Стевана Попова, руководиоца републичког пројекта из ког је проистекла моја докторска дисертација. Професор Синиша Додић је на челу међународног пројекта у који сам укључена, и он је главни и одговорни „кривац” за стално подизање лествице успеха у нашој екипи. Канцеларију делим с Дамјаном Вучуревићем, који је пре две године проглашен за најбољег студента универзитета. У последњих годину дана смо ојачани с три нове истраживачице – Бојаном Бајић, Иваном Тадијан и Зораном Рончевић, а у лабораторији нам помаже Отилија Милановић. Наравно, ту није крај списка.

Како ћете искористити награду, с обзиром на то да она има и новчани део?

Планирам да одем на неколико најзначајнијих конгреса из области биотехнологије, који су због високих котизација и скупог пута до сада били недостижни за мене. Желим да одмерим снагу наше науке са оним шта раде колеге из света. Поред тога, полако правим списак књига које ћу купити, што ће значити и мени и другим колегама како за рад у науци тако и за рад у настави. Део награде ћу усмерити и у истраживања теме која ме тренутно инспирише. Ако нешто преостане, лако ћу смислити у шта да уложим. То је предност када награду добије жена!

Технолошки факултет у Новом Саду годинама представља базу за развој биотехнолошке, фармацеутске, прехрамбене и хемијске индустрије и производње материјала код нас. Где смо данас у поређењу са светом?

Стање у нашој привреди није сјајно, али знања која ми пружамо студентима и колегама из струке представљају основу за развој. Када упоредим резултате које моје колеге с факултета остварују у науци с резултатима колега из развијених земаља, ми апсолутно ни за чим не заостајемо, одлични смо. Још када се узме у обзир у колико тежим условима радимо, онда видите да је ту и српски инат мало уплео прсте. Истина, недостаје нам новца да пласирамо своје идеје у индустрији и ту каскамо за развијеним земљама.

Шта бисте поручили надлежнима...

Врхунски резултати у науци не вреде много ако их задржите за себе и ако не научите друге да постигну више од вас самих. Позив универзитетског професора је помало деградиран у друштву и то би се морало исправити.

А шта студентима?

Факултетска диплома, као ниједан други папир, није довољна без великог личног ангажмана. Шансе се не чекају већ се траже!

Хоћете ли нам открити нешто приватно о Јовани Граховац?

Срећно сам удата и проширење породице ми је жеља на приватном плану. Имам велику подршку породице и пријатеља за посао којим се бавим. Рекла бих да волим драму у позоришту и на филму, а у животу опуштање у добром друштву.

Мирољуб Мијушковић