Митови аспирационог друштва

Многи данас настоје да живе изнад својих могућности и понашају се као да су богатији него што јесу. Изазова није мало. Чак и најскупљи брендови су се или сами „демократизовали” или их је вредна рука кинеских имитатора учинила доступним.

То је олакшало одржавање статусних илузија припадника аспирационе класе – људи који као да верују да су већ постали оно што желе да буду.

После неколико деценија релативно лаке друштвене покретљивости, поново је дошло време у којем је веома тешко уздићи се у класној хијерархији. Чак и остварење пословичног „америчког сна” данас чешће зависи од маме и тате и њиховог статуса, веза и новца него од напорног рада.

И у једном неретко занемареном смислу, свет је постао американизован, са богатима као „суперкласом”. С тим што њихове тржишне слободе и успеси нису природни савезници нашег просперитета и политичких слобода.

Ипак, прихватање правила игре која су наметнули супербогати не захтева репресију: аспирациона класа је такмичарска али и, што би рекли марксисти, контрареволуционарна. Њени припадници само „показују иницијативу”, они не желе да било шта мењају. У свету у коме је главни идеал успон ка врху, моћници не морају да брину да ће неко покушати да ствари „окрене наглавачке”.

Многобројни су начини на које се може компензовати недостатак стварне друштвене покретљивости и градити илузија о „добром животу”. Многи су поверовали да су класне баријере пале и да су већ постали оно што желе да буду.

Богати су и у Србији „суперкласа”. Али њима не цветају руже само због тога што су били вредни или имали среће и талента. Они се богате ,,у свету који су срачунато уредили по сопственој мери, вешто мењајући правила игре” (Николас Леман, Колумбија универзитет).

Прича о „једнаким приликама” и „шансама за све” ствара идеолошку димну завесу која скрива огромне друштвене баријере. Тржишни популизам делује као моћан седатив. Нарочито су му склони они који имају разлога да верују да ће безболно преживети транзицију. И код нас догму о свемогућем ,,тржишном решењу” најуверљивије промовишу људи који очекују да ће их хировита ,,невидљива рука” поштедети.

Друштво сведено на тржиште има и своје ружне стране. Иза обоженог индивидуализма крије се и нажалост неизбежна саможивост припадника аспирационе класе: ,,мој” успех је често могућ само ако неко други потоне. Право ,,да ми буде боље него другима”, констатује британски професор Стефан Колини, постало је најважније људско право.

Проблем с овом верзијом победничког менталитета је у томе што многима никада није довољно добро. Чак и за оне који су заиста богати, увек има још неки хотел са седам звездица који се мора пробати, нека јахта или авиончић без кога се не може.

Али и међу онима који (сигурно) нису богати све је више људи који „хоће све и хоће сад”. Многи „знају” да су све већ заслужили и верују да су узимање мита и различите преваре морално прихватљива пречица до бољег живота.

Постоји још једна ствар коју не треба губити из вида. Оптимистичка америчка изрека: „Понашај се као да имаш и имаћеш”, која храбри оне који се труде и вредно раде, овде се често своди на „пашће с неба”.

Уврежило се веровање да је живот утакмица чији (пре)срећан крај многи од нас не само да заслужују, већ и наслућују. То је учинило да вишак прошлости, који је обележио деведесете, буде у Србији замењен вишком будућности. Садашњост нам се некако опет измигољила.

*Факултет за медије и комуникације у Београду