Јушченков гамбит

Мир ускршњих празника као да је на тренутак стишао узаврелост политичке сцене у Украјини. Али само на тренутак. Јер ниједан проблем са којим се последњих недеља суочавају шеф државе Виктор Јушченко, премијер Виктор Јанукович, депутати оба блока Врховне раде, па и обични грађани, није ни за корак ближе разрешењу. Јушченко остаје чврст у својој одлуци о распуштању парламента и расписивању нових избора. Он чак не бежи ни од распуштања владе и привременог преузимања све власти у сопствене руке. Са своје стране, Јанукович одговара претњама о смени председника. А за то време на трговима Кијева окупљају се грађани и – чекају.

Тешко је поверовати да је све ово што се дешава требало Украјини не би ли на себе скренула пажњу међународне јавности. Поново са Запада стижу поруке подршке "продемократски" оријентисаном председнику. Пољски премијер Качињски нашао је за сходно да се међу првима јави Јушченку. Огласио се чак и поглавар римокатоличке цркве папа Бенедикт XVI. Са друге стране, руска Државна дума је "одлучила" да је Јушченкова одлука о распуштању Врховне раде – неуставна и приклонила се Јануковичу. Заговорници поделе Украјине, и у земљи и ван ње, опет дижу главу...

Обични Украјинци већ за који дан ће се суочити са неколико кључних чињеница. Прва је, свакако, огромна цена ванредних избора коју ће, пре или касније, сви морати да плате из сопствених џепова. Друга је да и после свега ниједна од јаких странака (мисли се пре свега на Јануковичеву Партију региона и Блок Јулије Тимошенко) неће моћи самостално да врши власт. Треће, толико жељено приближавање евроатлантским интеграцијама биће додатно успорено, проблеми са суседима само одложени.

Ипак, највећу цену могао би да плати председник Јушченко. Његову одлуку о распуштању парламента и расписивању нових избора многи аналитичари су оценили као – политички харакири. Од времена "наранџасте" револуције он као да се налази у константној дефанзиви, и према опонентима и према савезницима. По неким подацима подршка Украјинаца шефу државе спала је са некадашњих 50 одсто на свега осам процената. Блок партија под заједничким називом Наша Украјина, на чијем челу се налази, полако али сигурно, претвара се у маргиналну снагу у страначком миљеу.

Некадашња прва сарадница Јулија Тимошенко одавно се наметнула као једини аутентични лидер "оранжиста" и не оклева да на своју страну привуче све оне који су у међувремену посумњали у Јушченка. Не чуде стога вести да јој се (наравно у склопу евентуалних повољних околности) поново смеши место премијера, исто оно са којег ју је својевремено председник лично уклонио. С тим што би овај пут права моћ коначно превагнула на страну "наранџасте принцезе".

Много лошија варијанта по Јушченка (нажалост и много изгледнија) била би нова победа Јануковича – у садашњем окршају надлежности, или на изборима заказаним за 27. мај, свеједно. Моћни човек са истока има убедљиво најширу бирачку основу, али и много више пара од других да ту основу додатно прошири. Како се видело, куповина противничких депутата није му баш страна што је, у крајњем резултату, и довело до садашње политичке кризе. 

Али проблеми у које је запао актуелни украјински председник овим нису исцрпени. Наиме, и Тимошенкова и Јанукович чине све што је у њиховој моћи да и преостали углед Јушченка међу обичним светом сведу на најмању могућу меру. Премијер то чини кроз парламентарну већину, предлажући промене устава којима се драстично смањују овлашћења шефа државе, а "наранџаста принцеза" промовисањем себе у једину политичку фигуру која остаје чврсто на позицијама револуције из 2004. Мада Јушченку, за сада,  не прети импичмент (за који је потребно, прилично недостижних, 338 депутатских гласова), његова улога у реалном политичком процесу могла би по многима, ако не пре, бити окончана већ на наредним председничким изборима.

У садашњој институционалној кризи у Украјини најутешније је то што ниједна страна није склона заоштравању сукоба до тачке експлозије. Свакодневно митинговање за сада протиче без инцидената. Ипак, да није све претерано идилично сведочи саопштење Министарства унутрашњих послова – према којем су се у престоници већ појавиле групе склоније екстремизму.

Интересантно је и то да се међународна јавност према актуелним украјинским дешавањима односи видљиво суздржаније него у време председничких избора 2004. Изрази наклоности једној или другој страни, наравно, нису изостали, али је ретко ко од светских или европских политичара спреман да и својим присуством у Кијеву пошаље понеку поруку.