Грцамо у баналности

Жељни смо правде, јер је нема. Очигледно! Мада мене актуелност не занима много: што је актуелно, то је и банално. Трагедија се бави вечним стварима, зато и јесте врх, јер је узвишена, јер је изнад баналног... Грцамо у баналности! Немаштина и беда су највећа баналност, рекао нам је јуче редитељ Јагош Марковић наводећи разлоге због којих у овом тренутку ради Софоклову „Антигону”, која говори о исконској потреби људи за правдом, упркос снази моћника. Неуморног Марковића затекли смо у раним јутарњим сатима на сцени Југословенског драмског позоришта где су у току последње пробе ове античке драме. Представа ће уместо на Великој сцени Народног позоришта у Београду, која је оштећена у пожару, бити премијерно изведена у недељу увече, у 20 часова, на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а. Већ од јануара, како смо обавештени, београдска публика имаће прилику да Софоклову „Антигону” гледа на матичној сцени националног театра. Јагош Марковић урадио је и сценографију. Драматург је Молина Удовички-Фотез, костимограф Бојана Никитовић, а дизајнер звука Владимир Петричевић.

А да су поред глумачке екипе, мајстор светла Миодраг Миливојевић и инспицијенткиња Сандра Роквић у „посебном” послу, уверили смо се на лицу места. „Мићо, Мићо!!! Па где си човече, види шта је са светлом. Акценат је на дубини. Зашто дим није гушћи... Зовите ми Сандру”, одјекивале су речи нервозног редитеља салом ЈДП-а.

На сцену излази Антигона, коју тумачи Вања Ејдус. Ту је и Исмена, коју игра Вјера Мујовић, али и Гласник, у издању Александра Срећковића. Слушамо емотивни монолог Вање Ејдус. Костимографкиња примећује да се главној глумици дуга хаљина мало гужва у предњем делу и одмах даје сугестије свом асистенту како на лицу места да ушије још један шав.

У глумачкој екипи су и Драган Мићановић, Ђурђија Цветић, Михаило Јанкетић, Бојан Кривокапић, Слобода Мићаловић-Ћетковић, Момчило Оташевић и други.

„Браво Вања! Видите каква је. Иста Марија Црнобори”, довикује Марковић са средине сале и поново дозива Мићу. Тражи да се појача светло у левом углу. Проба тече својим током. Редитељ је поново љут, оштро довикује: „У овој сцени врата никада нису отворена. Тишина тамо, нема приче.” Хитрим корацима Марковић се по ко зна који пут пење на сцену.

Најстарији Београђани памте чудесну Марију Црнобори, која је насловну јунакињу у Софокловој „Антигони”, у режији Томислава Танхофера, премијерно играла давне 1951. године, на сцени ЈДП-а. После много година Јагош Марковић се одважио да постави ову трагедију која се бави питањем: да ли су морални и етички захтеви јачи и важнији од друштвено прописаних и прихваћених. Марковић нам је јуче открио на којим вредностима је инсистирао током рада на представи:

– Наравно на људским инсистирам. То је питање опстанка. Нема ту дилеме. Ако може заједно да се нађе мера, добро је, ако не може, онда људскост. Без остатка. Све друго је губитнички пут, верујте. Али, и ту треба водити рачуна, дође до охолости, човек се тако може супротставити животу. Сложене су то ствари. Морамо бити на страни живота и правде. Можда је то најдубља порука Антигоне. Знате оно Његошево: „Што је чоек а мора бити чоек...” Тренутак који живимо је лош. Баш лош, губитнички на многе начине, скоро апокалиптичан. Радимо „Антигону” после толико година! Види нам се да нисмо радили, слушали, живели такве теме и материје. Видите где смо као заједница: сами несложни и примитивни и ксенофобични, а са вредностима великим, непризнатим од других. Неправедни према другима, они према нама такође. Језиво! И тако у круг, и докле, докле тако?