Београд – Нови Сад, вија Панчево

Панчево – У лето 1987. потписник ових редова објавио је у „Политици“ текст под насловом „Панчево се приближава Београду“. Колико се сећам, у једностубачној рубричици, укратко је испричано како је Панчевце опет захватила еуфорија, поткрепљена неким општинским одлукама, да се крене у изградњу новог Панчева, преко Тамиша, невеликом и неискоришћеном простору ка Београду. Није прошло ни два дана, а на затвореној седници ужег руководства града, дописник „Политике“ је оштро осуђен, јер „ко сме то Панчево да упућује на Београд када је јасно да за то нити смо тражили нити добили дозволу из Новог Сада“. Иако је свима било јасно да текст тек разрађује један сувопаран, технички податак из Генералног урбанистичког плана Панчева, ваљало је, за сваки случај, оградити се од евентуалних алузија које је аутор текста могао подметнути.

Када је год долазило до политичког надметања главног града Србије и административног центра Војводине (не смем да кажем „главног града“, јер бих се замерио Уставном суду) неко би, у најбољем случају добио „пацке“, а у најгорем био изложен својеврсном остракизму.

Панчево и Панчевци у тим временима су посебна прича.

Сваки ће вам становник Панчева рећи да би место на којем се налази њихов град било сјајно да није политике. Како је у нас уобичајено да се све због некога и нечега дели, у свим правим и измишљеним поделама два велика града, Панчевци су били колатерална штета. Када Панчевац наљути каквог београдског бирократу, фасује поруку „па иди у Нови Сад, ако је боље“, а у Новом Саду за Панчевце имају вечно спремну констатацију, „а ви, Панчевци, склони сте Београду“. И једно и друго за Панчевце је увреда, јер њихове склоности те врсте, ако уопште постоје, нити су унисоне, нити тако свима јасно дефинисане и разумљиве да се могу ставити у „фиоку“, већ према томе коме је то и колико потребно за раскусуривање.

Витомир Сударски, некадашњи председник општине Панчево, прича како је пуне три деценије прошло од првих договора до завршетка аутопута Београд–Панчево, али томе није кумовала политика, већ беспарица. Први разговори о аутостради лордмера Бранка Пешића и Жике Радивојева, обављени су 1970. године, а посао је окончан тек 2000. Панчевцима је и те како годио тврди став популарног градоначелника Београда да се не гради било какав пут већ „три траке у једном, три у другом правцу, или ништа“, јер комшијама следи најбоље. Многима је непознато да и данас Панчевци пију воду „из Београда“. Када је 1961. године почело бушење бунара за панчевачки водовод у близини Сибнице, нико није тражио дозволу београдског руководства, а десет година касније, опет на територији Београда, Панчево је изградило и постројење за прераду воде, које и данас ради.

С друге стране, „панчевачки новци“ су у Новом Саду. Тако је територијално урађено, па иако на пушкомет од београдских болница, Панчевци се често упућују на лечење у новосадске клинике, Панчевци кажу „да би паре за здравство остале у Војводини, а ми остали болесни“. Интерно одељење панчевачке болнице и данас више личи на магазу него установу где се болнима указује нега, јер и у Београду и Новом Саду мисле да за ту инвестицију има времена, јер „лече се Панчевци и тамо и овамо“. Повремено оваква правила попусте или се „затегну“, већ зависно од политичких односа државе и покрајине. Панчевци се „мрзну“ због сећања на неугодности које су им политичари приређивали због географског положаја њиховог града.

Многи су, на пример, заборавили да је један од највећих протеста у државама социјализма приређен у Панчеву осамдесетих година прошлог века, када су родитељи овдашњих студената испред управе града протестовали што се њихова деца, дорасла за студије упућују на војвођанске факултете, јер Покрајина не жели да им плати школовање у Београду.

Сетили смо се ових невоља Панчеваца спонтано, ових дана када су се млади овог града спремали на дочек Нове године у Београд. Панчево се, уштеде ради, одрекло организовања дочека на улицама и трговима. Чују, кажу, да ће и у Новом Саду бити урнебесно, али далеко је, снег може да завеје, поледица да онемогући повратак, ћудљива је зима. Елементарне непогоде су опасне, политика колико јој допустимо.