Бујошевић: Година Вучићевог испита

У години у којој је могао да буде највећи политички губитник, Александар Вучић је постао највећи политички добитник. Том чињеницом он ће морати да мери сваку своју одлуку од првог јануара 2013. године и оцењује свако испитивање јавног мњења које га апсолутно издваја као политичара од највећег поверења у Србији у овом тренутку.

Због растуће популарности Вучића још од септембра опседају питањем када ће на изборе. То питање добија на снази са сваким новим истраживањем, нарочито када се поверује да би напредњаци сами могли да направе владу.

Од тог питања и Ивицу Дачића и Млађана Динкића и Драгана Ђиласа може да облије хладан зној.

Дачићу је успело немогуће. Сада када „Вучић хапси” нико не пита, а зашто то министар полиције није радио у претходне четири године. Можда се тај нерад не види зато што лидер социјалиста делује обичном свету као „један од нас”, што у њему виде „чврсту руку” и коначно зато што је почео да решава косовски проблем. Иако за сада није урадио ништа више од Борка Стефановића, медији га не оптужују да је предао Косово Албанцима иако се руковао са Хашимом Тачијем.

Дачић, Динкић и Ђилас

И Дачић је, баш као и Вучић, у 2012. могао да научи лекцију да се у трену ствари измене. Шеф социјалиста био је најмоћнији док су га молили да направи владу чији је сада први човек, али сада та влада делује као клопка за њега. Морао је да пристане на разговоре са Тачијем, јер шта би иначе друго радио поред Вучића који се претворио у напредњачки мач против корупције. 

Шта би била Дачићева тема за могуће изборе? У прошлим је он био ватрени националиста који не бежи од поновног сукоба са Албанцима. Ту причу тешко да би могао да понови пошто је ставио печат на заједничке прелазе на Јарињу. Борба против корупције није његових руку дело. Да буде евроентузијаста деловаће неубедљивије од Вучића. А и напредњаци могли да се сете „кофера”, мада сам сигуран да би нашли нешто много запаљивије од тога.

То, међутим, није проблем само Дачића. Ако би избори били ове године они не би прошли без криминализације Дачића, Динкића, Ђиласа и осталих. Публика ће лако поверовати у нечисту савест и прљаве руке скоро сваког политичара, осим Вучића који се први сетио да искористи жеђ просечног грађанина за правдом која се поистовећује са кажњавањем свакога ко се богатио док је већина сиромашила.

Дакле, у могућим изборима поново би извукло ону робијашку кошуљу са Динкићевим именом коју је некада Вучић показивао у скупштини. Додатни Динкићев проблем је што је он једини задужени за економију. У јавности је уверење да су све паре Србије у његовим рукама, а већ га бије глас да је „Вучић више ухапсио, него што је Динкић запослио”, и што су неки људи из странака које су се утопиле у УРС већ у притвору. Није без значаја и што ће у Динкићев регионализам тешко поверовати председници општина које је министар финансија оставио без значајних прихода једним потезом на почетку свог мандата.

Ђиласа је већ снашло притварање његових партијских другова и свакодневно провлачење кроз блато таблоида. Можда зато он још није зауставио одлазак гласача демократа у неопредељене, односно оне који не би изашли на изборе, а можда је то последица чињенице да још није показао да је права опозиција. На пример, да поводом платформе коју је написао Томислав Николић каже да нас председник свађа са светом, потпуно зауставља пут у Европу, води у изолацију коју смо доживели деведесетих... макар све то и не било тачно. Али, опозиционар говори тако. Па зар напредњаци нису говорили да све што ради „тамо неки Борко” јесте издаја, а сада када они раде и више од онога што је Борко учинио, то је у интересу народа и државе.

За и против државе

Дакле проблем Ђиласа је што још није уверио гласаче да уме да прича узбудљиве политичке приче. Најузбудљивија би била да га смене. Међутим, познато је из политичке историје да је Де Гол рекао да му на памет не пада да хапси Сартра ма шта овај урадио. То ће рећи да је на Вучићу да одлучи да ли ће смењивањем београдског градоначелника, коме је Динкић већ скресао фондове, претворити у опозиционог хероја и дати му добру политичку причу.

Да ли Вучић треба да прихвати сугестију таблоида и да одмах или „чим прије” распише изборе? Понављам, Вучић зна шта су истраживања јавности, зна шта значи када је опредељена само трећина бирача и зна како се разлика од 15 одсто између напредњака и демократа свела на изборних два одсто.

Вучић се на известан начин нашао у позицији – сам против свих. Зато што су у земљи Србији сви уплетени у клупко корупције и неки његови морају да буду против њега, а нарочито сви који нису његови. На изборима, макар и не добио већину која му омогућава да његова странка сама направи владу, он ће себе и своју позицију знатно да ојача и у односу на страначке колеге и у односу на председника Николића и у односу на будуће коалиционе партнере. Свакако би напредњаке учинио странком број један у Србији. Постао би и много шири и слободнији замах његовог атикорупцијског мача, којим би он могао да надомести могућност да неки јунак-судија каже да нема довољно доказа да је неко од осумњичених и притворених – крив. Владајућа коалиција би била стабилнија ма ко у њој био поред напредњака. Коначно, Србија би вероватно јасније рекла ко јој је стратешки партнер, а нема разлога да се не кладим да би то била Немачка. 

Немогуће је сада израчунати колико би победа напредњака у коју тренутно нико не сумња маргинализовала демократе или социјалисте, што би такође требало да буде разлог да координатор безбедносних служби распише изборе. За Вучића би идеално било да избори сведу ДС и СПС на проценат који омогућава да само једног од њих учини довољним за коалицију.

Искуство Зорана Живковића такође саветује Вучића да иде на изборе. Ако се не сећате, Живковића су Чедомир Јовановић и Душан Михајловић саветовали да одмах по окончању „сабље” иде на изборе. „Да је ишао на изборе можда би имао и 70 одсто посланика у скупштини”, рекао ми је једном Томислав Николић. 

А шта Вучић губи излазећи на изборе које добија. Томислав Николић каже да губи корак у евроинтеграцијама, а Јоргованка Табаковић да избори повећавају инфлацију. Ове две изјаве можда говоре да би Вучићев излазак на изборе изазвао и поделе унутар СНС-а, мада би по логици партијског живота огромна већина била на добитничкој страни којој припада будућност.

Озбиљнија је ствар о којој говори Табаковићева, дакле економија: стандард, цене, запосленост... После избора Вучић ће бити крив што нема нових радних места, а нарочито ће бити крив када обичан човек схвати да је његово срце пуно што је неки тајкун осуђен на „икс година” робије али да су његове руке и даље беспослене, џепови празни, самопоштовање давно заборављено осећање, а депресија свакодневица.

Не знам шта ће Вучић урадити „гледе и унаточ” избора. Али знам шта бих волео да ради док размишља о њима. Прво, да се сети да је већина тражила од Питије савете зато што није имала храбрости да би видела да на уласку у Делфијско пророчиште пише „Упознај себе”, што ће рећи да се кривица за све што радимо пре свега налази у нама.

Друго, да се лиши услуга своје две медијске песнице, нека се оне баве силиконима мање или више познатих естрадних звезда.

Треће да уради све да учврсти и полицију и тужилаштво и суд тако да раде ни по бабу ни по стричевима ко год да буде господар Србије.

Четврто да у Србији не буде господара.

Дакле, једино што се усуђујем да прогнозирам јесте да ће 2013. бити година у којој ће Вучић донети одлуку. И да поновим оно с почетка текста, невидљива је линија која спаја и раздваја губитника од добитника.