Страх од голог мушкарца

Специјално за Политику

Беч – О изложби „Голи мушкарци” први пут је озбиљно почело да се полемише када је у октобру град освануо облепљен плакатима са уметничким радом Пјера и Жила „Живела Француска!” (2006) који приказује три гола фудбалера фронтално, не остављајући ништа машти. Свесни реакција које би постери могли изазвати, организатори изложбе у Леополд музеју су јавности претходно пружили шансу да путем Фејсбука гласа између две варијанте за плакате (друга показује један од познатих аутопортрета/ актова Егона Шилеа из 1913. познат под називом „Проповедник”), при чему је контроверзни рад Пјера и Жила однео јасну победу. Није прошло ни два дана од постављања плаката пре него што су разне грађанске групе почеле да протестују због „угрожавања морала” и музеј је био принуђен да већину промотивног јавног материјала цензурише прелепљивањем трачица преко гениталија фудбалера. Цензура је заобишла великоформатну инсталацију Илзе Хајдер „Господин Велики” (Mr. Big, 2012), постављену у дворишту Музејског кварта на улазу у Леополд музеј, која се претворила у атракцију испред које туристи позирају за сувенир-фотографије. С обзиром на тематику – актове кроз историју уметности (на изложби ограничену на период од 1800. наовамо), поставља се питање због чега смо и даље суочени са дуплим стандардима јер женска голотиња више никоме не би подигла ни обрву, а камоли мотивисала демонстранте да против ње протестују.

Народу и таблоидима на весеље, непознати посетилац Леополд музеја је недавно одлучио да постане део експоната тиме што се свукао до голе коже. Фотографије, које је познати културни блогер и фотограф Лоренц Сајдлер успео да том згодом ухвати својом камером и постави на Фејсбук, „подељене” су 280 пута пре него што су цензурисане и скинуте са мреже, али недовољно брзо да их не би преузели многи домаћи и интернационални дневни листови. Пошто је Беч и поред својих конзервативних испада ипак релативно либералан град, мистериозни егзибициониста је замољен да се обуче, после чега је на миру могао да погледа изложбу до краја.

О чему се заправо ради на изложби „Голи мушкарци” која је чак и спорне оригиналности? Наиме, негде у првој половини ове године је дошло до првих размирица између Леополд музеја и Лентоса у Линцу на чијем се програму, такође од краја октобра, налази изложба скоро идентичног назива и исте тематике... Без обзира на спорно питање да ли је Леополд заиста украо идеју од кустоскиње из Линца Стеле Ролиг, ради се о једном успелом концепту који на смислени начин прави спону између класичног мушког акта и савременог приступа нагом мушком телу кроз различите видове уметничког изражавања. Са преко триста експоната уметника из Европе и Северне Америке изложба се окреће ка три значајне фазе у метаморфози мушког акта кроз историју уметности: „класицизам и снага разума”, „класична модерна” и „развој после 1945”.

И поред тога што има врло прецизно дефинисан временски рам, изложба нуди и пролог у виду пет скулптура из различитих епоха, од којих је најстарија – кип једног голог дворског поданика из Египта који потиче из трећег века пре наше ере (остале четири су: „Момак из Магделенсберга”, бронза из 16. века према узору на римски оригинал, „Бронзано доба” Огиста Родена из 1875, „Торзо” Фрица Вотрубе из 1930. и безимена интервенција Хајма Цобернига на лутки из излога, 2011).

Интервенције на копијама античких скулптура данско-норвешког дуа Елмгрен и Драгсет резултовале су серијом великоформатних фотографија у боји на којима, на пример, „Јасон” носи класично мушко доње рубље, „Пан” спортске доколенице, а „Млади пастир” (оригинална скулптура Бертела Торвалдсена, данског вајара, 1770–1844) поткошуљу. Употребом једноставних одевних предмета уметници мењају однос посматрача према одређеним деловима тела које, прикривајући их, заправо наглашавају.

И Густав Климт је већ 1898. прошао кроз ватрено крштење због свог плаката за Прву изложбу бечке сецесије на којој је ликовно приказао краља Тезеја ко од мајке рођеног. Кроз захтевнију пробу је неколико година раније морао да прође пионир америчког мушког акта Томас Екинс (1844–1916) који је за своје уље на платну „На купању” (1885) морао да тела шест купача позиционира тако да се на њима не види ни делић гениталија. Уз ова уља на платну публика може изблиза погледати „Купаче” Пола Сезана, Едварда Мунка, Макса Либермана, Аксела Валдемара Јоханесена и спортисте Ежена Јансона. 

„Женски поглед” на мушко тело је дат у радовима Луиз Буржоа, Елке Криштуфек, Сем Тејлор-Вуд, Нен Голдин, Викторија Тремел, Анике фон Хаусволф, Илзе Хајдер и Марије Ласниг које третирају широку палету тема од потенције, доминације и физичке снаге до љубави и сексуалног идентитета. „Мушки поглед” нуде Роберт Мејпелторп, Дејвид Хокни, Џилберт и Џорџ, Енди Ворхол и Пјер Молиније.

Изложба је продужена до половине марта 2013.