Мој живот у сједињеним осамљеничким државама

Није у питању исповест, нити сећања, већ аутобиографска збирка фрагмената који чине књижевно дело за које сам се надао да ће пре наликовати музичком комаду, него нормалном наративу, каже амерички писац Пол Остер, у телефонском разговору за „Политику”, поводом изласка своје најновије књиге „Зимски дневник“, коју је као још туце његових романа и прозе објавила „Геопоетика“ у преводу Иване Ђурић-Пауновић. Уз ова, махом распродата издања, непрестану жеђ за делима овог популарног аутора београдски књижари утољавају и обилном понудом његових књига на хрватском и енглеском...

„Зимски дневник”, баш као и ваша ранија књига сећања „Откривање самоће”, говори о вашем интимном животу, нечем што уметници и познате личности желе да прикрију?

 Желео сам да створим дело које ће некако отеловити тај осећај живљења. Чујте, ви имате тело, ја имам тело, свако људско биће има тело, а тела раде најразноврсније ствари: пружају нам задовољство, пружају нам бол, ја имам своје специфичне приче, ви имате ваше, али напослетку су све приче мање-више исте, те сам желео да пренесем тај осећај заједничког искуства. Сад имам нову књигу, која је донекле упарена са „Зимским дневником”, мада се много више бави развојем моје интелигенције, мог интелекта, моје духовности, моје моралности, махом покрива мој најранији узраст. Завршио сам је пре неколико месеци и задуго нећу поново писати своју аутобиографију.

Такође пишете о људима у вашој сенци, о другим Остерима, пошто сте ви најпознатији Остер. Писање о вашем оцу чини се неком врстом опсесије, као код Данила Киша?

Он је јако добар писац и мислим да можда има неких одјека између мог и његовог опуса, иако је посве другачији. Пре петнаест година био је један сјајан књижевни магазин у Сједињеним Државама, и број који се бавио мојим делима бавио се и Кишом, зар то није чудно? Фотографије су нам биле једна уз другу на насловници часописа. Но, родитељи су сјајна тема. Никада се не отарасимо својих родитеља, ма колико да смо стари, и даље смо опседнути њима, не само ми писци, већ су сва људска бића повезана са својим најранијим искуствима, и то је оно што нас спаја са родитељима, то је та нит нашег живота о којој причамо сами са собом све до своје смрти.

Да ли вам је било тешко да прекршите породични завет ћутања, пишући о убиству у вашој породици, о томе како је ваша баба пуцала и убила вашег деду?

Било је ужасно, али у питању је била тако стара прича, да сам мислио да је битно да се исприча и та прича ми је помогла да много боље схватим мога оца, који ми је увек био енигма, а онда када сам најзад сазнао за то, све је најзад почело да има смисла.

Иако је убила мужа због његове прељубе, ваша баба, тада млада мајка, ослобођена је на суђењу, што не би био случај данас када би, рецимо, ваша супруга вас убила?

Можда смо на много начина постали назаднији, у погледу разумевања људског понашања, али то је било 1919, пре готово сто година…

Ситуације које описујете у вашим романима показују једну другу Америку, пуну усамљеника. Ви се супротстављате званичном беби-бум оптимизму нације?

Америка је за велики број људи једно јако самотно место и постоји нека туга у америчком животу коју ја стално осећам. Да, има енергије, да, има оптимизма, да, да, да… све те ствари које сви знају, но испод свега тога овде постоји једна страховита усамљеност. И оно што ме више интересује од тог оптимизма јесте начин на који људи живе унутар ове привидно бујајуће, развијене земље, уз сву ту прикривену тугу и осећај неповезаности. Одувек је било тако, нема разлике међу генерацијама у том погледу.

„Сједињене Осамљеничке Државе”?

Да, јер ово је земља емиграната, сви су овде дошли однекуд другде, сви имају неку причу о прошлости с којом треба да изађу на крај. Стога су сви у Америци истовремено и овде и негде другде, што доводи до крајње чудновате популације, што ми се чини да није случај у Европи. Мислим да је у питању та емигрантска прича, која нас овде раздваја.

„Господин Вертиго” је приповест о дечаку који научи да левитира, уз помоћ свог дијаболичног учитеља, а затим пропадне, што асоцира на амерички сан. Како сад стоје ствари с њим?

Амерички сан је тренутно у јако лошем стању. Књига „Господин Вертиго” је заснована на стварном свету, а опет је препуна фантастичних елемената. Људи не левитирају, те је то, значи, метафора за све врсте стремљења. Јер сви ми желимо да летимо, сви желимо да се отиснемо са тла, а има нечег у Америци што људе увек охрабрује да то на неки начин и чине.

И данас има таквих људи?

Америка је тако компликовано место, сваки пут када изјавим нешто, могу да нађем контрадикторност у томе што сам изрекао. Америка је непрегледна и комплексна, и још увек испуњена изузетно опседнутим, уклетим, иновативним људима. Било на пољу науке, било уметности, на свим пољима, пуни смо генијалних идеја. Увек се зачудим кад схватим колико добрих писаца још увек има у САД. Ово је веома плодно место, јер креира креативност, а истовремено, то је земља толико посвећена новцу да овде чак и не одајемо почаст нашим песницима, нашим писцима, али они су још увек ту и просто су дивни. Само нема довољно људи који би на њих обраћали пажњу.  

У вашем роману „Невидљиви” постоји друга страна те приче, људи који се баве политиком, тајним службама, постоји интелектуалац који ради за ЦИА, који је у стању да убија. Да ли су вам ти људи стварни?

Не. То јест – и да и не! У питању је имагинаран лик, који отеловљује неке од ужаса који проистичу из његових искустава у стравичном рату Француске с Алжиром, те неко ко је учествовао у мучењу људи мора да на неки начин остане луд до краја живота, а Борн је врло комплексан лик, али и окорео и, чини ми се, посве луд.

Али у „Левијатану”, који се сматра за пророчки роман, описујете лик Бенџамина који ставља бомбе испред реплика Кипа слободе широм Америке, показујући тиме колико се слобода лако претвара у утвару. Зашто?

Он није стварно терориста. Он је писац и мислилац, а његова бомбардовања су симболичка. Он покушава да пробуди народ, не жели никога да убије. На неки начин, он је више естета, уметник, него политички активиста, само има сопствени начин изражавања својих идеја, мада није заправо насилна особа. Али, кад сте ме већ питали за тзв. амерички сан, знајте да, економски гледано, ова земља назадује. Први пут у историји Америке можемо да погледамо своју децу у очи и кажемо им да ће им животи бити тежи од живота њихових родитеља. То је фундаментална промена у америчкој стварности, и људе је то депримирало, пошто има јако мало наде. Људи данас мање верују у будућност него икада.

Ви и амерички ПЕН сте подржавали Руждија, кад је на њега бачена фатва. Писали сте о томе у Сансет парку, а он у мемоарима. Недавно је претња обновљена. Како је он сада?

Нисам ја много тога учинио. Написао сам неколико чланака, урадио пар ситница, али никада нисам осећао да сам иоле у опасности. Читајући његове недавно објављене мемоаре, нисам открио много тога што нисам знао. Ми смо јако добри пријатељи. Наравно, моја супруга Сири и ја се толико пута спомињемо у мемоарима, те се осећам као да сам део приче, и да се види пријатељство које гајим према њему. Он је иначе океј, увек је добро расположен, више се не крије. Отворено иде по свету, баш као ви и ја.

Да ли сте њега имали на уму када сте писали о сличним усамљеним ликовима, који се крију, које прогоне?

Не, никада. Његова ситуација је била посве другачија. Видео сам да је у опасности, а то све мења. Моји јунаци, посебно у ранијим делима, чини се да сами себе доводе у такве ситуације. Свесни су да се нешто дешава унутар њих, а не изван њих. А Салман је врло дружељубив човек, веома духовит и шармантан, јако је пријатно бити са њим. Пун је смеха, шала и има добар смисао за хумор. Особа као створена да егзистира у друштву других људи. Зато ми је било јако тужно што су му се догодиле такве ствари.

Ако покушам да замислим архитектуру у вашим делима, уместо кућа и ентеријера, видим ликове како се крећу међу зидовима, као какви заточеници?

Да, то је истина. Вероватно су заточеници свести, самосвести али и савести.

А замишљајући ваше јунаке, видим их у ворхоловским белим оделима. На пример Хектора Мана, звезду немог филма у Књизи опсена. Волите ли бела одела?

Ја никада не носим бела одела, али мислим да је Ман једини који их носи у мојим делима.

Не, има их неколико. Де Борн…

Да, тако је. Као и Питер Стилман у „Њујоршкој трилогији”, да. Али Хектор своје одело носи у филму. И мислим да сам за изглед Хектора Мана био под великим утицајем филма из шездесетих „Развод на италијански начин” са Марчелом Мастројанијем, а Марчело је одувек носио бела одела, као и бркове.

Тесла је такође један од тих невероватних људи. Сусрели смо га у „Месечевој палати”, као пандана „злом” Едисону.

Знате, то је чудно, зар не, како се чини да је Теслина репутација расла и расла у годинама откако смо прошли пут разговарали. Тесла је данас много познатија личност у светским размерама него што је пре био.

Тада, пре више од десет година, цитирали сте ми његову реченицу која вам се свидела: Сунце је прошлост, Земља је садашњост, а Месец је будућност. Верујете ли и даље у те речи?

Нисам сигуран колико сам икада веровао у њих. Али ми је сама та изјава била фасцинантна, но било би претеривање рећи да сам икада у то заиста веровао.