Прође година великих хапшења

Година 2012. остаће запамћена и по бројним хапшењима криминалаца свих профила. У готово свакодневним акцијама полиције и тужилаштва, иза решетака су се нашли богати привредници, ексминистри, директори и њихови сарадници, али и убице, разбојници, нарко-дилери, преваранти, као и малолетници и улични насилници...

Цитати из кривичних пријава у којима је описано како су појединци пљачкали државу злоупотребама у приватизацијама и крчмили имовину уништавајући предузећа, снимци ухапшених тајкуна и изјаве политичара да у Србији сада заиста нема недодирљивих, пуниле су новинске ступце.

Насловне стране новина све више личе на црне хронике, а нова хапшења у безбројним аферама постају вести дана.

Ухапшени су Мирослав Мишковић и његов син, Мило Ђурашковић, руководство панчевачке „Азотаре”, директори и шефови експозитура Агробанке, бивши министри Јожеф Каса и Саша Драгин, подигнута је оптужница против Оливера Дулића…

Упоредо са притварањем звучних имена, држава се обрачунавала и са „обичним” криминалом – производњом и трговином дрогом и оружјем, хапшењем разбојничких група, решавањем породичних трагедија, мафијашких обрачуна, изнудама, преварама и другим кривичним делима.

„Србија нема другог избора него да се бори са свим овим недаћама које су нас снашле. Постоји страх сваког од нас за сутра, страх за егзистенцију своје деце, имамо све више незапослених и све више нагомиланог социјалног бунта. Када томе додате и вести о којима стално читамо о убиствима, препадима, силовањима, одливни канал за то су што чешћа хапшења”, каже социолог Златко Николић, виши научни сарадник у Институту за криминолошка и социолошка истраживања.

Са све већим бројем криминалаца иза решетака, имамо ли разлога да одахнемо? Наш саговорник закључује да сама хапшења нису знак да је наше друштво почело да оздравља.

„Људи воле да читају црне хронике, јер онда помишљају да је то нешто што се њима није десило. У условима када фабрике не раде, нова индустријализација је неопходна да би наше друштво вратило социјални мир. Ако не направимо социјални мир са хапшењима нећемо постићи циљ и то ме највише плаши као неког ко се бави социјално-патолошким аспектима нашег живљења”, каже Николић.

Статистички гледано, у 2012. години није било повећања такозваног криминалног испољавања, али је било далеко више откривања и процесуирања. Број преступа углавном је непромењен, али је прогон неупоредиво интензивнији.

„Да би се нешто на том плану урадило, потребна је политичка воља. Влада је морала да у првих 100 дана поштује предизборна обећања и покаже на делу свој програм. То је, по систему домина, утицало да се тргну судови и тужилаштва, али и припадници МУП-а јер су процесуирани ’прљави полицајци’. Све то можда изгледа пренагло. Међутим, верујем да ће то ићи својим током у 2013. години и да ћемо имати атмосферу у којој ће бити јасно да је неисплативо бити криминалац, али и позитиван ефекат када је реч о превентиви”, оцењује Златко Николић.

Наш саговорник каже да су криминалне банде постале све организованије у иностранству. Пример за то су пљачкаши уметничких дела као и „Пинк пантери”, група коју чине људи са наших простора који широм света пљачкају златаре и драгуљарнице.

„Крађе уметничких дела нису резултат рада неке ад хок групице која је хтела нешто да украде. Да бисте то урадили, морате да имате високо професионалне обијаче. Морате знати како да савладате заштиту музеја и како да скинете слику, а да је не оштетите. Пласман је оно што је на крају најважније. Зато су ’Пинк пантери’ најинтересантнији свим полицијама света јер ниједан комад украденог накита никада није нађен, а то је умеће”, каже Златко Николић.

Наш саговорник указује да последице медијске сатанизације Срба сносе и криминалци, који се у иностранству по правилу опредељују за хрватски пасош, како би избегли проблеме са полицијом.