Саградио путеве, цркве, дом културе...

Краљево – Покрај пута који води од Јошаничке Бање према селу Ковачима, у свежем бетону, неко је не баш вештим рукописом, записао израз захвалности Миломиру Главчићу из Канаде. Слични записи у овом крају уклесани су на једној огромној стени, на посебно обрађеним мермерним плочама, металним таблама... Јер, скоро пола века овај хуманиста, који је рођен и дечачке дане провео у поткопаоничком селу Попе, помаже свој завичај и своје земљаке. Шаље им новац, финансирао је градњу путева, цркава... и сада се о његовом трошку у Јошаничкој Бањи подиже дом културе, библиотека, дечији вртић... Чинио је то и кад њему самом није претицало и данас када је један од најбогатијих Срба у овој далекој земљи. Једини мотив, како нам овде објашњавају, јесу његова љубав и патриотизам према ,,свом роду и отечеству”, а никада зарад ,,огледала личне моћи и богатства”.

– Кад се све сабере поклонио је минулих деценија скоро четири милиона евра. Годинама, два пута годишње, свотама од две до пет хиљада евра па и више, помаже око 160 својих рођака. Затим је, небројано пута помагао младе на школовању, студенте, старије у невољи, болесне, избеглице, расељенике... Ето, пре два месеца послао је својим рођацима 130.000 евра чија су имања погођена сушом, а више пута је помагао и све мештане села Попе и Коваче – објашњава нам његов рођак Радоје Главчић.

Наш саговорник Радоје је, како Миломир често каже, и његов ,,амбасадор” у Србији па оперативно спроводи све хуманитарне акције. И, прецизно нам набраја оно што је Миломир у родном крају саградио.

– Најпре је, са око 100.000 евра финансирао градњу цркве и црквеног комплекса у селу Ковачи. Било је то 2007. године и та црква је посвећена Светом Илији, а исте године послао је новац и за градњу пута од Ковача до те цркве. Затим се одлучио да помогне и градњу цркве у суседном селу Жерађу. Ту је уложио око 50.000 евра и тамо је саграђен храм који је посвећен Светој Петки. Онда је финансирао асфалтирање пута до те цркве и гробља и мештани Жерађа су ту саобраћајницу назвали његовим именом – истиче Радоје Главчић.

Он нам још објашњава да је ове године, око 70.000 евра, уложио у реконструкцију пута од око три километра, који води од главне магистрале до села Ковача.

– И, онда је прихватио предлог нас из овог краја да финансира градњу једног објекта у Јошаничкој Бањи, од око 600 квадрата, који би једним делом служио грађанима као дом културе, а ту би се налазила и библиотека и дечији вртић. Градња је у току, до сада је утрошено његових 250.000 евра. Колико ће још новца бити потребно видећемо, а надамо се да ће објекат бити усељив на пролеће – каже Радоје Главчић.

Иначе, више пута смо писали да је животни пут Миломира Главчића попут неке филмске приче. Из родних Попа, изнад Јошаничке Бање, отишао је давно, као сироче у потрази за парчетом хлеба. Мало је шегртовао у Београду, а одмах после рата, не мирећи се са једним случајем велике неправде, из војске је чамцем преко Преспанског језера, ,,отпливао” у Грчку. Онда га је пут одвео у Италију па у Канаду, где се скрасио у граду Нијагара Фалс. Бавио се многим пословима, био металац, столар, рудар... и само својим радом и умећем покрај Нијагаре стекао је два хотела, биоскопску дворану, велику површину земље... Тако вредан и проницљив, снашао се и у бизнису, знао је када да купи и када да прода и сада је тамо један од најбогатијих Срба. Иако у Србију после поменутог одласка никад није долазио његова жеља да помаже свој завичај и народ постајала је све јача. На наше питање зашто то чини увек одговара: ,,Знате, ја сам срећан, пресрећан... У кревет одлазим насмејан и тако данима живим од помисли да сам некоме ублажио невоље, олакшао живот и да се тамо далеко, у мојој Србији, неко тој мојој помоћи радује.”

Много је људи из разних крајева који му се обраћају за помоћ, дневно добија и по неколико писама. Не може, наравно, да помогне свима, а о разговорима са представницима града Краљева о могућем донаторству од око милион евра за градњу једног већег комуналног објекта, још не жели да говори.

– Док о томе размишљам није добро да се јавно говори, јер су и писања и похвале у медијима својеврсно признање, а ја не волим медаље пре него што на фронту не окрвавим... – каже уз шаљиву метафору Миломир Главчић.

М. Дугалић