Живот је старији од смрти

Издавачка кућа „Моно и Мањана”, у едицији „Путеви”, објавила је нови роман Александра Гаталице (1964), под насловом „Велики рат”. Овај роман, на готово петсто страна, чини својеврсну трилогију о догађајима у 20. веку, с књигама „Невидљиви” и „Век”.

Александар Гаталица, аутор романа „Линије живота”, „Наличја”, „Крај”, „Еурипидова смрт” и „Невидљиви”, збирки циклусних прича: „Мимикрије”, „Век”, „Београд за странце”, „Дијалог са опсенама” и „Дневник поражених неимара”, превођен је на све важније европске језике, добитник је неких од најугледнијих домаћих и иностраних награда.

Зашто сте се одлучили да романескно обрадите управо Први светски рат?

Напросто учинило ми се да је у XXI веку дошао час да се баци нови и друкчији поглед на сукоб који је означио почетак XX века. Чинило ми се да су досадашњи српски романи писани махом о војничкој страни Великог рата, а моја амбиција је била да осликам читаву епоху – час када је једна Европа умрла и ослободила место за неку другу. Изазов је био велики. Хтео сам да напишем узбудљиво литерарно дело, да представим све учеснике овог сукоба, па јунаци овог романа нису само Срби, већ и припадници још десет народа.

У роману је више од 70 личности, тужних и веселих судбина. Херојство се увек не исплати?

Тако је, сви су они ухваћени у исту замку, као неке животињице. Сви су мислили да до тог рата неће ни доћи, или да он неће бити тако крвав. А онда је већ Церска битка показала неописиву свирепост. Пошто су сви јунаци – браћа по страдању, није ми било тешко да покажем сажаљивост и према онима „са друге стране нишана”. Циљ ми је, штавише, био да од 70 јунака направим једног великог, и да се он зове Велики рат. Драшко Ређеп, познавалац моје књижевности, приметио је да у њој нема негативног јунака, али је ипак пропустио да примети да је један једини негативни јунак – Велики рат.

У којој мери сте се држали историјских чињеница?

У пуној мери – до границе вероватног и могућег. Напомињем још једном, циљ књижевности није да буде потпора за историју или хронику. Читалац ће приметити да је добра трећина књиге заснована на фантастици која је заштитни знак моје књижевности. Двојица летача лете у непознатом правцу и сусрећу се с невероватним летелицама, Црвени барон Рихтхофен у предсмртном хропцу види најчудније авионе будућности, један облачић бертолита издваја се са поља изнад Ипера и пролази пола Европе да би усмртио Клару Именвар, жену хемичара смрти Фрица Хабера, који је тај отров први употребио у Великом рату – све то нису историјске чињенице, иако је први корак у сваком од тих фантастичних расплета историјски заснован. То препознају и воле моји читаоци.

Стиче се утисак да су вас више занимале судбине људи, него историјске битке?

Ово није требало да буде роман само о војницима и војсковођама, иако они доминирају. Ово је роман о епоси, но како она не може да постане јунак, то мора, pars pro toto, постати мноштво хероја да би, као мрежа бачена преко времена, дала примере јунаштва и страдања, обмана и узалудних нада.

Пера Станисављевић Бура био је новинар у време када се „Политика” читала „између редова”. Какво је српско новинарство данас?

Српско новинарство, данас, одређено је Законом о новинарству који има превише чланова. Мислим да је то једини закон који треба да има само један члан који треба да гласи: Новинарство је слободно. Прича о Пери Станисављевићу, новинару „Политике”, инспирисана је „читањем између редова”. Данас је време када су сви  информисани, те се новине не читају између редова, али се прати оно чега нема, па се по томе доносе закључци о оном што се у новинама налази.

Мехмед Грахо, православног порекла, занимљиво дефинише рат: „Мртви су се дигли на мртве”. Да ли у сваком рату мртви ратују с мртвима?

То је, чини ми се, најтачнија дефиниција рата. Говоре о „обичајима ратовања”, што би требало да значи да су ратови некад били „господски”. Као хелениста тврдим да никад није било тако, од Пелопонеског рата до данас мртви су се дизали на мртве и мртви су на крају односили победу над мртвима. Ми смо то у последњем рату најбоље видели. „Велики рат” покушао је на стотину начина да опише смрт, иако заправо слави живот и као писац никад не заборављам да је живот старији од смрти.

Ханс Дитер Уис, оперски певач, мисли да музика може да помири нације. Шта, стварно, може уметност: музика, литература, позориште?

Овај оперски певач чија је судбина описана спајањем две ратне уметничке биографије, један је од најважнијих јунака „Великог рата”. Он је мој дуг уметности која је била једна од највећих жртава Великог рата. Било је велике уметности, наравно, и после Великог рата, али никад више она неће бити тако безбрижна као пре тог сукоба који је ментално и физички буквално унаказио многе уметнике. Упоредите само весеље једног импресионизма пре рата, са сликарством моралних ожиљака послератног експресионизма, и све ће бити јасно.

У Великом рату учествују и песник Гијом Аполинер, сликар Ђорђо Кирико, наш Дис... Како се уметници понашају у рату?

Они ипак више пате него конобари, фијакеристи, јорганџије, механичари точка луна-парка, чувари у зоо-врту – да споменем само неке професије које сам пронашао као занимања војника. Уметници се увек питају „зашто”, а рат, какав је био Велики рат, не нуди им одговор. Стога није чудно кад цитирам једног уметника који каже: „Да ми је да пронађем онај четврти чавал који се загубио на Голготи и забодем га у овај свет...”

Фери Пизано, француски ратни репортер, пише о српској голготи, о народу који је изгубио државу и кренуо у збег. Век касније – ми смо дежурни кривци. Зашто смо постали пасторче Европе?

Направили смо катастрофалну грешку и нисмо схватили да су се 1989. године, после пада Берлинског зида, последњи пут у XX веку делиле „демократске легитимације”, са роком важења вероватно за већи део XX века. Потценили смо демократију и уместо да, као други, тада извадимо ту легитимацију, ми смо је презрели и кренули у решавање других питања, заборавивши да не може постојати ни једно питање које је изнад демократије. Сада већ десет година тражимо тај „историјски шалтер”, али он је затворен и бојим се да ће бити затворен све до неког наредног преломног догађаја.

Извештаји ратних репортера „Политике”

Грађа за роман су вам били и извештаји ратних репортера „Политике”?

Да, драго ми је да и на овом месту, у разговору за „Политику”, кажем како су ми написи новинара „Политике” били главни извор информација за 1914. и 1915. годину, кад су новине излазиле. Новинари су као браћа писаца: одлични су стилисти, полемичари без премца, помало претерују, кад се мора и слажу у вишем интересу. Ми смо иста крвна група.