Изван стереотипа

Драма "Бурлеска о Грку" (1969) Андреја Хинга третира један дан у животу Ел Грека. Полазећи од студије конкретног случаја, писац се бави опште битним питањима интензивних стваралачких криза, као и односа уметника према породици, друштву, уметности, религији.
Представа у режији Ање Суше је камерна и врло стилизована. Изглед сцене је маркантан, огољен, дефинисан белом бојом (сценографија Игор Васиљев). Сцена је подељена комадима белог платна, који могу да клизе, што омогућава брзо смењивање призора као и мењање дубине сцене; ови поступци асоцирају на филмско-телевизијски начин изражавања, на монтажу и смену различитих планова, што свакако произилази из чињенице да је комад писан за извођење на телевизији. Костими су раскошни (Маја Мирковић), музика етерична и ефектна, у функцији коментарисања емотивног стања протагонисте (композитор Владимир Пејковић).

Небојша Дугалић врло енергично игра Ел Грека, у основи као трагичног човека, али му даје и нијансе гротескности, које су битне јер дубље проблематизују суштину сликареве трагичности. Глумац инспиративно представља различита психичка стања кроз која Ел Греко пролази: од генералне скептичности према људима, преко беспоштедног беса усмереног према свом моделу, Мутавцу кога сведено и сугестивно обликује Душан Мурић, до разарајућег очаја. Искоришћена је и камерност простора па Дугалић у више наврата игра међу публиком, што ту присност још више наглашава. Анђелика Симић ствара лик Грекове супруге Херониме, функционално комбинујући изразе психолошког реализма и стилизације. Када Греку говори о браку и њиховој заједничкој будућности, о неминовном гашењу љубави и рутини која преовладава, Анђелика Симић се врти у круг, крећући се одсечно и механички. Ово маниристичко решење је занимљив начин да се истакне универзалност проблематике, као и Херонимин неискорењив немир који се, на овај начин, ритуализује и подиже на метафорички ниво.

Ликове Херониминих тетки, глупавих и лицемерних жентурача, играју Јелица Вучинић (Хуана) и Елизабета Ђоревска (Ињес). Ова два лика су постављена врло артифицијелно – обучене су у раскошне беле хаљине, имају нашминкана, бела лица, ходају изразито пластично, као некакве гротескне лутке. На овај начин се посебно узбудљиво сценски представља њихова есенција, ограничена свест и свепрожимајуће зло које их чине таквим сподобама. Ова врста стилизације у конципирању ликова далеко је вреднија и комплекснија од конвенционалније, реалистичке опције. Иван Томић успешно представља фратра Каргана, сасвим равно и готово безлично, што треба схватити као манифестацију његовог крајњег цинизма, нарочито када Греку тенденциозно говори о грешности идеје вере као чистог индивидуализма, која подразумева користољубив императив службе према цркви и заједници.  

Представу "Бурлеска о Грку" Ање Суше карактеришу занимљива редитељска решења, супериорна глума, присуство низа значајних запажања о уметности, породичним односима, религији и политици; при томе, представа није нимало стереотипна, а ни претенциозна, што је разликује од већине инсценација живота уметника.