Када политичари пишу о себи

Многи актери политичког живота написали су књиге са мање или више успеха код читалаца. Владислав Јовановић, бивши амбасадор и министар иностраних послова, назвао је своју књигу „Рат који се могао избећи”, Војислав Шешељ објавио је десетине књига, Душан Михајловић, бивши министар полиције, објавио је два тома „Повленских магли”, а на овом списку су још Весна Пешић, Радивој Цветићанин, Вук Драшковић, Мирко Цветковић, Драгољуб Мићуновић…

Када политичари пишу књиге то се често карактерише као прање биографија. Одговарајући на питање да ли је и он то урадио, Вук Драшковић, лидер СПО, у време када је објавио књигу „Мета” са сећањима на период до 2000. године, рекао је: „Нека суде читаоци због чега сам написао ови књигу. Мислим да сам у њој првооптужени и да сам ја највише на мети”. Објаснио је и да се тешко одлучио да напише ову књигу: „Није било лако поново присиљавати памћење да се врати на све оне трагичне догађаје чији сам био учесник, а најчешће и главни актер”.

У децембру су изашле две нове књиге из пера познатих политичара: Драгољуба Мићуновића, председника Политичког савета ДС-а, и Мирка Цветковића, бившег председника владе.

Мићуновићева књига „Дијалог с јавношћу”, састављена је од интервјуа. Он је рекао да у Србији постоји флексибилан однос према истини, па се релативизује свака вредност и политика и зато је важно сачувати документа. Он је учествовао у јавном животу и желео је да пружи мноштво докумената и одабрао је интервјуе из којих се види о чему је последње две деценије говорио. „Из ове књиге може да се види какав сам био према кључним стварима, попут односа према миру, рату, слободама, важењу права, толеранцији, дискриминацији, као и да ли је то код мене било релативизовано или не”, казао је Мићуновић.

Цветковићева књига „Аргументи и предрасуде” је пресек рада његове владе од 2008. до 2012. године. У првом делу књиге описује шта је било предвиђено да влада уради и шта је урађено, а шта не, а у другом делу полемише са, популистичким ставовима. Цветковић каже да његова књига није дневнички запис већ да разматра процесе и да није књига о личностима иако негде није могао да избегне помињање имена. У њој су описани процеси, који су се објективно догодили, како их је видела јавност и како их је он доживео.

Жарко Кораћ, председник СДУ (Социјалдемократска унија), рекао је да су многи политичари писали мемоаре, а да у најпознатије спадају мемоари Винстона Черчила у пет томова. „Како су написани сведочи податак да је за њих добио Нобелову награду за књижевност. Миле Исаков је писао књигу о ДОС-у и Владан Батић је написао књигу. То јако воле историчари и просто их моле да пишу и приложе документа јер онда они то укрштају и долазе до нових сазнања. У сваком случају остаје сведочанство”, казао је Кораћ.

Он је навео да често књиге не пишу главни актери већ они минорни да би пренагласили свој значај. „Од 1990. године има много књига са великом дозом необјективности и намерних фалсификата, али и то је једно од сведочанстава. Питање је и да ли је политичар сам писао књигу или је написао неко други. Многи наши политичари су неписмени и не могу да замислим да су сами писали књиге. Што се тиче података, ако су нетачни, видеће се из других докумената и знаће се да писац лаже”, додао је Кораћ.

Председник СДУ помиње Кочу Поповића некадашњег политичара, књижевника, песника и надреалисту, који је своје успомене запечатио у Академији наука и депоновао на одређени период. „Тај датум није одмах после његове смрти, што вероватно значи да жели да и остали актери у документима не буду живи, када буду обелодањени. У мемоарску литературу спадају и књиге Вељка Мићуновића ’Моје успомене’ као и књига Гојка Николиша”, додаје Кораћ.

Жарко Требјешанин, психолог, објашњава да књиге не пишу само политичари већ и друге јавне личности, научници, бизнисмени, естрада… „Они имају потребу да заокруже свој рад. Те књиге се добро продају, али нису увек поуздане. Када се људи сећају своје прошлости то је непоуздано, то је реконструкција. Неке ствари су заборавили и не треба их одмах оптуживати да лажу. Ипак, неки политичари свесно лажу”, каже он.

Требјешанин подсећа на политичара из деведесетих година Борисава Јовића који је написао књигу о драматичним догађајима са далекосежним последицама „Последњи дани СФРЈ”. „Таквим књигама њихови писци желе да се рационализују догађаји и да се прикажу у најбољем светлу. Мемоари нису увек поуздани. Али, и они су потребни, пошто неке ствари не можемо сазнати из историјских докумената, јер су се поједини разговори водили у четири ока и треба их укрстити са документима. И то има своју вредност”, рекао је Требјешанин додајући да пошто не могу да се измене догађаји и живот, могу бар мало да се улепшају.