Јурњава за прасетом, затегнута одела и лаки стриптиз

Некада се знало, гламурозан дочек Нове године био је загарантован у раскошним хотелима – на Теразијама, са погледом на Дунав и Ташмајдански парк. Гала прославе данас су се преселиле на друге адресе. У „Москви” се годинама не организује новогодишња журка, велика „Југославија” је одавно затворена, а у „Метрополу” ће бити одбројавања после осмогодишње паузе. Како су у прошлом веку изгледали дочеци у три најпознатија угоститељска здања присећају се људи одговорни за луд провод: Крсто Црнчевић, директор хотела „Југославија” у периоду од 1974. до 1981, Новица Шабан, директор „Москве” био је од 1961. до 1995, и Вељко Симић, директор сектора хране и пића „Метропола” од 1959. до 1974. године.

Крсто Црнчевић – Светски шампион у новогодишњем љубљењу

Није било ломљења столова, хотелског инвентара, тек покоја чаша остала је разбијена, чисто за успех и здравље

Даме у стизале у раскошним хаљинама, господа у затегнутим оделима. У гардероби су остављали каљаче, из торби вадили ципеле за дочек. Растајали су се и од топлих гуњева испод којих су вириле балске одоре. Прослављати новогодишњу ноћ пре четири деценије у хотелу „Југославија” није била мала ствар.

– Све је морало да буде тип-топ. Свако ко је желео да буде део весеља морао је лично да ми се јави и то месец, два раније, да би могао да обезбеди место под кровом „Југе”. Почетком осамдесетих година са нама је славило више од три хиљаде душа које је опслуживало око 800 радника. Чак се у једном тренутку десило да немамо довољно столица за све госте, па смо морали да их повлачимо из осталих делова комплекса – присећа се Црнчевић. Седам новогодишњих забава „диша” је, како су га звали одмиља, провео у хотелу. То му није тешко пало. За то време постао је, у шали каже, светски шампион у љубљењу.

– Кад казаљке покажу поноћ кренем редом да се љубим и здравим са свим гостима и радницима.  Такав је обичај био. Од стола за којим сам седео са супругом устајао сам у пет минута до поноћи, а до њега стизао тек око осам ујутро – присећа се Крсто.

У свим салама – „Панорама”, „Дунав”, „Драва”, „Зимска башта”, „Златни ован” и „Ђердап” – госте су забављали засебни оркестри, сваки са по 20 извођача. Банчили су, али са укусом. Није било ломљења столова, хотелског инвентара, тек покоја чаша остала је разбијена, чисто за успех и здравље.

– Пре раскошног ватромета гости су имали лутрију. Главна премија било је живо прасе. Ко га први ухвати, носи га кући. Сви су се „ломили” да буду први. После тога играло се и певало до касно у ноћ. Око четири изјутра на столове је стизала кисела чорба, каткад и гулаш. Служили смо је за отрежњење чему су се многи радовали – сетио се Црнчевић.

Новица Шабан – Маршал ипак није дошао

Средином педесетих година главни гост на дочецима био је Бранко Пешић, тада градоначелник Земуна, а потом и Београда

Сваког 31. децембра у „Москви” је било крцато. Дипломате, представници амбасада, стари Београђани... Сви најпре заузму своју „бусију”, меркају се, ћаскају, наздрављају... Тек кад се добро опусте почну да цупкају – стидљиво уз евергрин, а на крају уз народну музику. И тако до зоре.  Није било ватромета, нити гала прослава. Хотел није могао да угости више од две стотине званица. Седамдесетих година и Тито је требало да се придружи друштву на Теразијама.

– Јавили су нам да маршал стиже из „Мажестика”, па смо ванредно на галерији припремили сто за њега. Били смо у журби, али нико од гостију то није приметио. Тито се ипак није појавио – открива Новица Шабан, присећајући се да су прославе православне Нове године биле увек вансеријски успешне.

– Јесу биле дискретније, водили смо рачуна да гости и оркестар не певају националистичке песме, претерано не „србују”, али су се сви  заиста боље проводили – каже Новица.

Стални оркестар чинили су пензионисани музичари из Београдске филхармоније. Један такав уметник недостајао је и хотелу „Југославија”.

– Први је „пребегао” Миле, вођа оркестра, а када је од новог директора затражио повећање плате, он му је поручио да смањи оркестар. Рекао му је да елиминише оног што удара у дрндало, у контрабас, на шта му је Миле одговорио да је то у ствари он. На крају је ипак добио повишицу – присећа се Шабан, који је пре „Москве” био и у управи земунског хотела „Централ”.

Средином педесетих година, када је био помоћник директора, главни гост на дочецима био је Бранко Пешић, тада градоначелник Земуна, а потом и Београда.

– Волео је да се весели и попије. Био је прави мераклија који није заборављао ни раднике хотела. Свима редом, без изузетка, честитао је  Нову годину – каже некадашњи директор „Москве”.

Вељко Симић – Валцер за Тита и Јованку

Новогодишњи пакет аранжман, у који су била урачуната и два ноћења, коштао је данашњих 300 евра

Долазак Тита и Јованке на новогодишњу фешту у „Метрополу” 1962. године било је највеће изненађење за више од хиљаду гостију и тадашњег директора хотелског сектора хране и пића Вељка Симића. То ће, каже он, памтити целог живота.

– Нисмо знали да ће нам се Тито придружити после поноћи. За неколико минута морали смо у крцатој сали да ослободимо најбоља места за председника и његову свиту. Сели су наспрам музике и оркестар је подесио програм према његовом музичком укусу. Отплесао је валцер са Јованком. Били су изузетно весели, играли су до зоре, посипали се конфетама. Није поручивао песме, нити ломио чаше – присећа се Симић.

Била је то једна у низу новогодишњих фешти забележених у златној историји „Метропола”, која је трајала од 1959. до 1980. У то време престиж је био славити Нову годину у том хотелу и гост је био свако ко је нешто значио у Београду и бившој Југославији. Разлога је било напретек: најбољи оркестри, певачи, забавни програм са мађионичарима и лаким стриптизом, томбола, богата кухиња и винска карта специјално бирана за ту прилику.

– За местима у два ресторана који су могли да приме око 700 званица и кафани са 400 столица увек је била јагма. Новогодишњи пакет аранжман, у који су била урачуната и два ноћења, коштао је данашњих 300 евра и могли су да га приуште само гости са дубљим новчаником. Репризе су биле доступне и просечним Београђанима – истиче Симић.

Зарада је увек била добра јер у „Метрополу” се осим 31. децембра славило и за српску и ромску Нову годину.

–Велика заинтересованост за прославу српске Нове године владала је све док је дочек био контролисан. Националистичке песме нису могле да се певају, свечаност су надгледали људи из државне безбедности. Било је забрањено и гасити светла у поноћ – каже Симић.

Али за српску Нову годину 1982. заорило се и „Ој, војводо Синђелићу”.

– Човек из државне безбедности ми је рекао да прекинем музику или ће он интервенисати. Објаснио сам му да то није националистичка, него херојска песма. Чим је могло да се јавно пева и говори шта се хтело, српске Нове године више нису биле тако посећене – каже Вељко Симић.

Марија Бракочевић

Далиборка Мучибабић