Они који немају шта да изгубе

На крају серије прилога о лажним азилантима остаје нам да жалимо што нисмо објавили исповест бар једног од њих, као и представника надлежних институција неке од земаља Европске уније.

Они би вероватно најбоље објаснили: (1) зашто уопште одлазе на далеки пут да би брзо били враћени кућама, односно (2) зашто владе земаља ЕУ прете укидањем безвизног режима за милионско становништво Западног Балкана због неколико хиљада лажних азиланата.

Ипак, аутори објављених прилога су рекли зашто одређене категорије грађана Србије одлазе у земље ЕУ тражећи азил. То су не само веома сиромашне него и у великој мери друштвено маргинализоване категорије становништва које немају готово никакву наду да ће им се нешто, у социјалном смислу, добро десити ако наставе да живе тамо где су и како су досад живели. Зато се њима исплати да одлазе у друге земље.

Тамо ће бар бити предмет одговарајућег третмана надлежних служби: у топло ће их сместити, неко ће им доносити храну, даће им чак и нешто новца који у Србији тешко могу да зараде. И вратиће их с тим новцем у џепу и једним новим искуством у Србију, тамо где немају шта да изгубе.

Чули смо, с друге стране, и зашто земље ЕУ због лажних азиланата прете укидањем безвизног режима. Земље уније су, наиме, најчешће на удару избеглица с ратних подручја. То је сада случај са становништвом Сирије, пре тога Ирака, Авганистана...

Кад је током деведесетих трајао рат на простору бивше Југославије, у Западној Европи су збринуте десетине хиљада овдашњих избеглица и сад се појава нових особа са истог подручја намеће као апсурд.

Бар тако ове азиланте доживљавају западноевропски бирачи, и сами суочени с економском кризом и потребом смањивања државних расхода. Поготово оних непотребних, као што је заштита избеглих с подручја где нема рата.

Шта да се, при таквом стању ствари, ради? Надлежнима у Србији преостаје да максимално истрају на заустављању лажних азиланата, и то, како на граници, где би вероватно требало повећати број службеника који би се искључиво овом категоријом људи бавили, али и у самим општинама из којих они пристижу.

Држава мора бити способна да одговори на такав изазов, иако је очигледно да се цео посао не може темељно обавити само повећаним контролама и апелима.

Напротив, социјално укључивање оних који су цео живот провели далеко од главних друштевних токова изузетно је компликовано и неизвесно, а та обавеза је за државу и веома скупа.

Тражи велика улагања у образовање и запошљавање оних који спадају у најнеобразованије незапослене категорије становништва. Тражи велико ангажовање невладиног сектора, локалних самоуправа, али и нова буџетска издвајања.

Па и финансијску помоћ земаља ЕУ које би, свесне комплексности проблема, биле вољне да део средстава из својих фондова усмере у акције које, на дуге стазе, доприносе смањењу броја лажних азиланата.

Где је наша држава до сада највише покушавала да утиче на смањење броја ових емиграната?

Утисак је, углавном на самој граници, враћајући ,,сумњивце“ с прелаза (за годину и по дана враћено их је око пет хиљада), али не и у срединама где они живе. Јер реч је о много суптилнијем деловању од оног на граници... У домен приближавања Србије ЕУ, међутим, свакако спада и интегрисање ове наше популације у овдашње друштво и у његове уобичајене токове.

С тим што је укључивање социјално неукљученог становништва, а пре свега Рома и Албанаца с југа државе, много теже решив проблем од самог сиромаштва.

Зато, верујмо у стрпљење оних који одлучују о (без)визном режиму у ЕУ, али надајмо се и већој агилности оних од којих овде у Србији зависи колико ће се лажних азиланата у 2013. години појавити у Минхену и Стокхолму.

Од сутра нова серија: Да ли Западни Балкан, од политичара, више могу повезати привредници.