Oni koji nemaju šta da izgube

Na kraju serije priloga o lažnim azilantima ostaje nam da žalimo što nismo objavili ispovest bar jednog od njih, kao i predstavnika nadležnih institucija neke od zemalja Evropske unije.

Oni bi verovatno najbolje objasnili: (1) zašto uopšte odlaze na daleki put da bi brzo bili vraćeni kućama, odnosno (2) zašto vlade zemalja EU prete ukidanjem bezviznog režima za milionsko stanovništvo Zapadnog Balkana zbog nekoliko hiljada lažnih azilanata.

Ipak, autori objavljenih priloga su rekli zašto određene kategorije građana Srbije odlaze u zemlje EU tražeći azil. To su ne samo veoma siromašne nego i u velikoj meri društveno marginalizovane kategorije stanovništva koje nemaju gotovo nikakvu nadu da će im se nešto, u socijalnom smislu, dobro desiti ako nastave da žive tamo gde su i kako su dosad živeli. Zato se njima isplati da odlaze u druge zemlje.

Tamo će bar biti predmet odgovarajućeg tretmana nadležnih službi: u toplo će ih smestiti, neko će im donositi hranu, daće im čak i nešto novca koji u Srbiji teško mogu da zarade. I vratiće ih s tim novcem u džepu i jednim novim iskustvom u Srbiju, tamo gde nemaju šta da izgube.

Čuli smo, s druge strane, i zašto zemlje EU zbog lažnih azilanata prete ukidanjem bezviznog režima. Zemlje unije su, naime, najčešće na udaru izbeglica s ratnih područja. To je sada slučaj sa stanovništvom Sirije, pre toga Iraka, Avganistana...

Kad je tokom devedesetih trajao rat na prostoru bivše Jugoslavije, u Zapadnoj Evropi su zbrinute desetine hiljada ovdašnjih izbeglica i sad se pojava novih osoba sa istog područja nameće kao apsurd.

Bar tako ove azilante doživljavaju zapadnoevropski birači, i sami suočeni s ekonomskom krizom i potrebom smanjivanja državnih rashoda. Pogotovo onih nepotrebnih, kao što je zaštita izbeglih s područja gde nema rata.

Šta da se, pri takvom stanju stvari, radi? Nadležnima u Srbiji preostaje da maksimalno istraju na zaustavljanju lažnih azilanata, i to, kako na granici, gde bi verovatno trebalo povećati broj službenika koji bi se isključivo ovom kategorijom ljudi bavili, ali i u samim opštinama iz kojih oni pristižu.

Država mora biti sposobna da odgovori na takav izazov, iako je očigledno da se ceo posao ne može temeljno obaviti samo povećanim kontrolama i apelima.

Naprotiv, socijalno uključivanje onih koji su ceo život proveli daleko od glavnih društevnih tokova izuzetno je komplikovano i neizvesno, a ta obaveza je za državu i veoma skupa.

Traži velika ulaganja u obrazovanje i zapošljavanje onih koji spadaju u najneobrazovanije nezaposlene kategorije stanovništva. Traži veliko angažovanje nevladinog sektora, lokalnih samouprava, ali i nova budžetska izdvajanja.

Pa i finansijsku pomoć zemalja EU koje bi, svesne kompleksnosti problema, bile voljne da deo sredstava iz svojih fondova usmere u akcije koje, na duge staze, doprinose smanjenju broja lažnih azilanata.

Gde je naša država do sada najviše pokušavala da utiče na smanjenje broja ovih emigranata?

Utisak je, uglavnom na samoj granici, vraćajući ,,sumnjivce“ s prelaza (za godinu i po dana vraćeno ih je oko pet hiljada), ali ne i u sredinama gde oni žive. Jer reč je o mnogo suptilnijem delovanju od onog na granici... U domen približavanja Srbije EU, međutim, svakako spada i integrisanje ove naše populacije u ovdašnje društvo i u njegove uobičajene tokove.

S tim što je uključivanje socijalno neuključenog stanovništva, a pre svega Roma i Albanaca s juga države, mnogo teže rešiv problem od samog siromaštva.

Zato, verujmo u strpljenje onih koji odlučuju o (bez)viznom režimu u EU, ali nadajmo se i većoj agilnosti onih od kojih ovde u Srbiji zavisi koliko će se lažnih azilanata u 2013. godini pojaviti u Minhenu i Stokholmu.

Od sutra nova serija: Da li Zapadni Balkan, od političara, više mogu povezati privrednici.