Резервисана сам према експерименту у балету

Поносна што сам што сам лауреат награде „Вип позива”, јер се  додељује појединцима из света балета који су се афирмисали у иностранству.

Иако сам преко двадесет година одсутна,  у Србији је мој рад препознат као значајан уметнички допринос и зато ово признање доживљавам  емотивно, као подстицај за отварање нових могућности балетске сарадње између Беча и Београда, каже на почетку разговора за „Политику” Весна Орлић, балетска уметница, којој ће  награда „Вип позива” за 2013. годину, бити уручена у априлу на 10. Београдском фестивалу игре (БФИ), по одлуци жирија фестивала и  компаније „Вип мобил”.

Весна Орлић, балерина, педагог, кореограф, од прошле сезоне је и заменица директора Балета Бечке државне опере, који броји стотинак чланова и покрива репертоар две позоришне куће: Државне и Народне опере у Бечу.

Овај значајни ансамбл, чији је директор балетска звезда Мануел Легрис, видећемо на БФИ 12. априла у 20 часова, на сцени Центра „Сава“ захваљујући нашој саговорници.

После школовања у Београду, Весна је први ангажман добила у Националном театру у Сарајеву, да би 1987. каријеру наставила  у Бечу, где је у две и по деценије прошла пут од  солисткиње, главног асистента и педагога, до кореографа. Као кореограф је дебитовала 2006, а за Бечку народну оперу је први пут ове године, са великим успехом,  поставила „Кармину Бурану”.

Да ли сте били у могућности да пратите досадашње активности Београдског фестивала игре?

Пратила сам фестивал  преко интернета, од првих корака. Било ми је драго да мој Београд уводи такву културну манифестацију, која се одржала. У протеклих девет година Београђани су могли да прате на БФИ нове тенденције у балету и иду укорак са светом. Жао ми је што ћу пред београдску публику стати само као појединац, који захваљује на признању, јер мој највећи кореографски  успех, прошлогодишња представа „ Кармина Бурана” остаје у Бечу. То је прави балетски спектакл са гломазним ансамблом, за који је захтевно организовати гостовање, али зато сам посредовала у организацији гостовања ансамбла Wiener Staats Ballett, с којим одлично сарађујем.

Како сте се одлучили да каријеру наставите у Бечу?

Младост иде за изазовима, потпуно несвесна колико је храбрости потребно за то. Вођена жељом за играчким усавршавањем, после две године у Сарајеву, пожелела  сам нешто ново и пружила ми се прилика да одем у Беч 1987. Очарана могућностима за креативно испољавање утемељено на принципима реда, рада и дисциплине, који су постали мој животни мото, одлучила сам да останем. Беч ми је пружио најбоље услове за изградњу успешне балетске каријере, али и прилику за лично остваривање кроз мајчинство и складан породични живот, без чега би пословни успех био само одраз испразне таштине.

Какве обавезе подразумева  посао заменика директора Балета Бечке државне опере ?

Подразумева интензивну радну ангажованост и  велику одговорност у креирању репертоара угледне балетске куће, који мора задовољити уметничке критеријуме, публику и принципе профитабилног пословања. Wiener Staats Ballett  обухвата две балетске куће Volksoper и Staatsoper, које раде синхронизовано, а један од мојих послова је да координирам њихов рад.
Сарађивали сте као играч са Иваном Марком, а то се наставило и на организацији фестивала у Бајројту.

Шта вас је привукло тој врсти посла?

Иван Марко је велики мађарски кореограф с којим сам годинама радила и учествовала на чувеном Фестивалу Рихарда Вагнера у Бајројту, као играч и његов асистент. То је  било велико искуство, јер сам  сарађивала са највећим именима из света опере као што су Пласидо Доминго, Џејмс Ливајн, Ђузепе Синополи, Данијел Баренбоим. Посебна част била је што сам прва сазнања о организовању фестивала добила од Вагнеровог унука Волфганга.

Да ли сте слутили да ће ваша „Кармина Бурана” доживети велики успех?

Драматика и мистериозност музике Карла Орфа била је за мене неисцрпна инспирација у креирању кореографије за представу „Кармина Бурана“ која је месецима унапред распродата, као прворазредни културни догађај. Посебно сам била поносна што су критичари похвалили визуелну лепоту и поетичност комплетне поставке. Издвојила бих мени најдраже писмено признање из задужбине Карл Орф из Немачке, којим су ми захвалили што сам успела да на оригиналан  начин представим дух дела.

Како бисте описали балетску сцену Европе, шта вас на њој одушевљава, а шта вам се не допада?

Београдски фестивал игре је огледало не само европске, већ и светске балетске сцене, судећи по именима и ансамблима које су организатори довели у  Београд. Довољно је осврнути се на развојни пут београдског фестивала, па ћете добити слику балетске сцене Европе. Допада ми се што се померају границе класичног балета и уноси модерни сензибилитет у уметност игре и све већа уметничка слобода и отвореност  према индивидуалној имагинацији, што на сцену уноси бескрајне могућности и разноликост. Никако не подржавам деструкцију суштине балетске уметности кроз екстремну деформацију класичног покрета. Изузетно ценим балетску оставштину оца модерног балета Мориса Бежара, одушевљава ме страствена енергија кореографа Начо Дуатеа, али и сведеност и инсистирање на играчкој виртуозности Јиржија Килијана. На мој развој највише је утицао Иван Марко, његово потенцирање емотивности у изражају, док сам веома резервисана према експериментима који у балет уводе превише акробатике, без функционалне осмишљености.

Први пут код нас Бечки државни балет

На програму ће бити четири занимљиве кореографије. Прве две, „Звона на ветар“, по музици Чајковског, немачког кореографа Патрика де Бане, и „Милион пољубаца по мојој кожи“, на музику Баха, у поставци  Британца Дејвида Довсона, премијеру ће доживети у 2013, а гостовање у Београду биће њихова светска премијера. Нешто старија по настанку су остварења „Уздах душе“, по музици  Пахелбела, пољског кореографа Јиржија Бубеничека, и „Ужарени предах“, који је потписао Финац Јорма Ило, инспирисан Моцартом.