Пошаљите ово писмо на десет адреса или...

„Добар дан, добри људи! Пошаљите овај мејл на дванаест адреса у наредних дванаест минута или ће вам се десити нешто заиста страшно. Неће више нико моћи да се заљуби у вас! Шеф ће вам из необјашњивих разлога дати отказ! Схватите ову поруку веома озбиљно. Девојку која се оглушила на ову молбу оставио је вереник два дана уочи венчања, а момак коме се смешило унапређење на послу скинут је са платног списка фирме!”

Да ли сте заиста поверовали да ћете добити наследство анонимне тетке из Куала Лумпура или, у алтернативној варијанти, срести љубав свог живота, односно да ћете остати без златне рибице ако на пет, десет, петнаест адреса не пошаљете овакав мејл? Или, да преформулишемо питање – да ли сте се икада оклизнули на кору од банане зато што сте се дрзнули да покидате карике неког „ланца среће” који више од једног века кружи планетом? Да ли сте свесни да је једино што гарантовано „добијате”, ако ово писамце проследите на адресе својих ближњих, јесте гунђање пријатеља што им одузимате време и стављате пред моралну дилему – шта да раде са мејлом који су добили од особе за коју сматрају да је здрав разум једна од пет особина које је описују?

„И да и не”, уз смех одговара психолог Маја Антончић и додаје да је уверење да ће нам се нешто лепо односно ружно десити ако не пошаљемо писма на задати број адреса – реликт магијског мишљења. Ово мишљење је доминирајуће око друге-треће године живота и њега карактерише уверење детета да са раздаљине може дириговати одређеним догађајима, будући да га неразвијеност сопственог мишљења спречава да увиђа узрочно-последичне односе. Магијско мишљење је уверење да наше мишљење или осећање има моћ да узрокује стварне догађаје – зато неке особе, примера ради, увек пију одређене марке пива када игра њихов фудбалски тим јер верује да је само уз одређени „бренд” пива победа загарантована.

Одговор на питање – зашто „форвардујемо” ова писма релативно је једноставан – из истог разлога због којег пљуцкамо у страну када нам црна мачка пређе пут, не заказујемо важне састанке петком који „пада” тринаестог дана у месецу, куцкамо у дрво кад нас неко пита за здравље, не устајемо на леву ногу, на травњаку трагамо за детелином са четири листа и приликом селидбе више страхујемо да не разбијемо огледало него да затуримо породични накит. Није баш да верујемо, али није и да не верујемо – истиче наша саговорница. Она објашњава да свака особа води „дупло ментално књиговодство” – иако на свесном плану знамо да нам неће угинути златна рибица или да насмејана водитељка неће извући „наше” бројеве из бубња ако не пошаљемо писмо из ланца среће, несвесни део наше личности који препознајемо у идеји „никад се не зна” ипак шаље мејл.

Ланци среће обично су састављени од две врсте „карика”, тј. порука – у једнима се обећава срећа односно несрећа ако се писамце (не) пошаље на одређени број адреса, док се ланци зараде ослањају на људску похлепу – неопредељени их прослеђују због чињенице да не могу ништа изгубити ако издвоје минут времена.

Ланци среће увек путују најбржим превозним средством – некада су их развозиле кочије, затим поштари, да би данас више од 160 милијарди ових мејлова кружило интернетом и стизало у наше поштанске сандучиће.

Историја људског сујеверја говори да најстарије писмо типа „пошаљи ово на 3, 5, 7 адреса и десиће ти се нешто дивно” датира из 1888. године, а прво ланчано писмо у коме је писало „пошаљи ми мало пара и поручи пријатељима да то ураде, па ћеш се за месец дана обогатити” послато је у Америци 1935. године, баш у јеку велику економске кризе.

Чију емоционалну мету могу да погоде ова писамца и који тип личности ће послушати пошиљаоца и послати их на тражени број адреса?

„Ова писма могу узнемирити опсесивно-компулсивне неуротичаре чија природа болести налаже понављање одређених ритуала магијски број пута. Међутим, код ових особа императиви за понављањем одређених активности долазе из несвесног – дакле, једна ’инстанца’ у личности ’наређује’ особи да три, пет, седам пута закључа браву, погледа испод кревета, опере руке или уради неки задатак. У случају ’ланаца среће’ императиви долазе са стране. Извесно је да ће се овом захтеву повиновати неуротично-депресивне особе, зато што имају страх за свог ближњег, као и неуротично-фобичне, јер се плаше за себе, али ова кореспонденција, која се обраћа нашем архетипском начину размишљања, може да активира неуротични потенцијал ако он постоји у особи”, закључује Маја Антончић.