Фарса и инфантилност

Премијера Росинијеве опере "Италијанка у Алжиру" (1813) изведена је после 30 година на сцени Народног позоришта (претходна поставка – 1976) овога пута у некој врсти копродукције, са делом страног ансамбла (редитељ, сценограф, костимограф, диригент) а већином наших вокалних солиста. Међутим, проблем наше опере није у недостатку овога кадра, идеја, маште и људи, већ у добро осмишљеном репертоару и врхунским солистима. Према томе, ма шта мислила фондација која је учествовала у донирању средстава за ову представу (Музиктеатар за централну и источну Европу) наши захтеви нису само – паре, паре...! Ни ово није била толико раскошна поставка да је не би било без туђих средстава.

Од наивне буфо опере младог Росинија чији либрето данас делује обесмишљено, направљена је фарсична дечја опера, решавана на ивици доброг укуса. Оно што је најбоље у тој поставци (редитељ Урсула Хорнер) то је разигравање, глума и потпуно овладавање сценом мушког хора који се свлачио, преоблачио, трчао, скакао и слично, уз то и сасвим добро интерпретирао своје партије. Све је режирано, чак и популарна увертира. Живахни, ведри и оптимистички дух посебно је дошао до изражаја у финалу првог чина. Други чин је изгубио и у драматуршком темпу и у маштовитости.

Убедљиво најбољи и изненађујуће успели део ансамбла били су пре свих оркестар (стални гост-диригент Алесандро Санђорђо), хор и један део солиста, а у овој "ансамбл опери" најгоре су прошли спори, неувежбани и непрецизни – ансамбли.

Диригент је разрешио једно од битних питања проистеклих из партитуре – подстакао је оркестар да беспрекорно, виртуозно, на моменте и бриљантно оствари пипаву, дрхтураву и бравурозно писану пратњу са многобројним солима и уз такву прозрачност у којој се све чује и ништа не може да се прикрије. То је био велики успех оркестра Опере.

Друго је питање да ли су оркестар и хор довољни за поставку опере у којој су све главне партије писане у колоратурама, које нашим солистима нису блиске ни у мањим дозама од ових. Све солистичке партије крећу се у категоријама од неурађених, неприлагођених – до полуостварених.

Пре свих, немамо колоратурног мецосопрана, без обзира на труд и изузетно привлачан сценски израз Јадранке Јовановић (насловна улога).

Тај лаки, буфо и "лирски" бас поседује Драгољуб Бајић (Мустафа) као и покретљивост и глумачку предиспозицију, но све то у почетној и рудиментарној фази којој треба дорада и финални сјај. Тенор Мајкл Спајерс (гост из Беча), у улози Линдора чинило да се ће бити одличан тумач, звонког гласа, сјајне дикције... кад му пуче глас на првим висинама и у првој арији! Задивљени смо да је представу завршио. Споредни ликови су чинили бољи део солиста, у тумачењу Снежане Савичић (Елвира) пре свих, али и Предрага Милановића (Тадео) из представе у представу убедљивијег, као и млади  Вук Матић (Хали) и Жељка Здјелар (Зулма).

Сценографија и костими (Мартина Сења, Марија Пупучевска), вешто и добро стилизовани и цела поставка релативно, не и претерано осавремењена, са (данас обавезним) аутомобилима на сцени и другим ефектима, међу којима је најуспелији рад са светлом (дизајнер светла Васил Лисичов).

Полуозбиљни, полукомични, полудечји – и полуостварени крај сезоне у Опери Народног позоришта.