Рат као књижевни јунак

У једном од кључних дела постмодерне теорије, „Постмодерно стање”, Жан Франсоа Лиотар развија мисао по којој су велике нарације (приче), изгубиле сваки смисао и нестале са нестанком модернизма. Сматрајући да су велики наративи (метанаративи) као што су то на пример просветитељске идеје о напретку и хуманизму, немачка класична филозофија, марксизам или хришћанске теорије о спасењу, изгубиле сваки смисао након искуства холокауста, он разграничава доба модернизма и постмодернизма.

Нови роман Александра Гаталице, „Велики рат”, писан на трагу његове успеле збирке прича, „Век”, на први поглед, као да се налази на клацкалици између ова два велика правца. Покушај да се велика тема, Први светски рат, сагледа у својој комплетности и комплексности, одиста зазива једну велику нарацију каквом се диче модернистички писци. Намера је да се опишу и приповедачким средствима „ухвате” свих пет година, од убиства брачног пара у Сарајеву, до самог краја 1918. године, да приповест не пропусти ни један угао гледања на рат, од погледа (скоро) свих земаља учесница, репрезентованих са око осамдесет ликова, укључујући ту и познате историјске личности, војсковође и уметнике, до обичних, непознатих људи, парадигми „малог” човека. Помињање мноштва знаних и незнаних догађаја, кључних историјских тренутака или сасвим личних, приватних момената, запажања, емоција, све то води једној грандиозној, епски широко замишљеној и интонираној слици Првог светског рата, осликаној књижевним средствима.

Када, међутим, анализирамо средства којима се искусни постмодерниста, Александар Гаталица, служи у овом роману, уочићемо да се главне карактеристике модернизма и теме такозваних великих нарација, подривају готово из свог расположивог оружја: модернистичку идеју о технолошком прогресу и благостању, у роману демантује управо сам рат, прави главни јунак ове књиге, који не би могао бити тако погубан и дуготрајан без помоћи технологије. Стрпљиво слажући мозаик готово (без)бројних прича (малих наратива), Гаталица избегава саму суштину великих модернистичких наратива о прогресу и хуманизму (не искључујући из романа херојство и човечност појединаца) и посредно, без идеолошких одређивања, указује на страховите последице онога у шта се Први светски рат претворио.

Следећи тезу по којој је свака историја заправо конструкција, а не реконструкција, интерпретација, а не апсолутна истина, односно тезу која се од Ничеа, преко постмодерниста до теоретичара новог историзма залаже за то да је историја само још један наративни дискурс, приповедање о ономе што верујемо да се догодило, Гаталица укршта документ са митом, историју са фантастиком и чињеницу са сновидним. Ширећи ракурс у правцу наративних слобода, а не научних законодавности, свестан да га историја истовремено обавезује, али да га књижевност ослобађа, он исписује роман компликоване структуре, али и усковитлане маште.

Укрштене читаве групације прича које прате одређене ликове током романа све док они, неки у трену, а неки тек пред крај, не нестану са сцене, указују на сложену структуру романа која се попут најкомпликованијег пазла слаже у уједначену слику једног јединог надлика, именом и презименом прозваног Велики рат. Освешћено и промишљено приповедање није, међутим, лишено ни лирских вињета, емотивних ескалација, живописних ликова и потресних приповести. Оно што, парадоксално али разумљиво, овај роман чини хуманијим и ближим људском поимању стварности, јесу управо мале приче које дишу у сагласју са малим човеком, са његовим видокругом и капацитетом спознаје, тако да, иако деконструисан, разбијен на „мале нарације” које подједнако афирмишу реално и фактографско, колико и заумно, сновидно, фантастично, „Велики рат” успева да уцелови једну комплекснију слику велике нарације каква се и очекивала од приповести о Првом светског рату.