О селу – с брда с дола

Много се мастила, а и живе речи одскора просипа у ламентима о судбини нашег, српског села. Статистика, посебно демографска је неумољива: село, пре свега србијанско, незаустављиво копни и одумире. Али, изгледа као и за „лањски снег”, мало кога од званично одговорних то превише узбуђује. Међутим, није само наше село предсмртно остарило, слично се догодило и догађа и са урушавањем првих брана демографским одливањима – нашим тужним варошицама. Бар трећину центара тaкозваних локалних заједница данас чине општински центри са мање од 5.000 душа, а по економско-културним капацитетима и привлачности за останак и опстанак, готово су – без душе.

Национална телевизија повремено позива под своје ,,аналитичке рефлекторе” разне експерте, научнике, с намером да их поводом ове ,,рак-ране” не само наше демографске, него и привредно-социјалне драме суочи и, наравно, бар започне с писањем рецепта. Ти разговори, међутим, управо су најтачнија дијагноза ове развојно-социјалне болести: готово сваки од тих конзилијума не само што открива неслогу, него никако да се закључи оним докторским: necesta est! Демографи тврде да је то, и код нас, а раније у читавој Европи, закономеран процес промене руралне конфигурације у урбану, позивајући се на закључке социјалне психологије да савремени човек неће више да гази блато и живи у деградираној средини. Агроекономисти рaзлог урушавања виде у бољкама ранијих деценија када су, прво, срушене „зем-задруге”, а с њима, наравно не само економија ситнопоседничког удруживања, већ и читав живот који се одвијао око „хала и сала” тих зем-задруга, док „они из власти” прећуткују да су атаком на друштвену својину покренули другу, можда и масовнију лавину ка градским зидинама. Они би сада да „ревитализују село” скијалиштима, засадима вишања, фабрикама киселог купуса... (Министарка В. Калановић, РТС, децембра).

Три питања су као три тачке ослонца битна у свему овоме: прво, ако полако али сигурно запостављамо поменуте варошице са мање од 5.000 душа, наше село ће бити још удаљеније и жалосно усамљeнo; друго, нико ко здраво мисли не би смео да одвоји аграр од прераде, па и пласмана – зашто не би и фармер нудио кроз интернет продају и, треће, окосницу ревитализације такозваних руралних средина требало би да чини баш мрежа локалних „вароши”, па и тих ,,варошица”. Јер, није проблем да се у њима живи, а привређује у околини. Али јесте кад се Понишавље, Шумадија или читава источна Србија подреде набујалим регионалним центрима. Наравно, у привредно, културно, па и школски, судски, здравствено и кадровски „очерупаним” (општинским) варошицама мало ко, а посебно млади и образовани желе да опстану и живе. Педагогија зна за „педоцентризам”: жеље деце су наредба за родитеље, посебно кад их је, као у Србији, све мање.

Још у време „велике Југославије” приход од кукуруза готово да је надмашивао девизе из такозване туристичке привреде. Сматрали смо да би нам хомољско-старопланинска јагњад или беби-биф добрим делом могли да покрију увоз нафте, као и воћарство, било у плодовима било у преради. Али и да је не само економски, него и демографски најприродније да ревитализујемо бивше и постојеће индустријске погоне за прераду (на стотине њих) оживљавајући локалне центре – јер се у њима зарађује за живот – а да разноразне спортске хале и сале мало сачекају. Што више својих потреба човек може да задовољи у свом окружењу, неће хрлити у велике градове и лишавати се, зарад градског асфалта и стамбених голубарника, удобности живота у породичним кућама. Што још увек на десетине Сврљига, Мерошина, Баточина, Ћићеваца па и Трговишта, могу да пруже само ако преживе сулуду „грандоманију градова”. Стручњаци јесу у праву када кажу да је те бољке Европа одавно преболовала – у „Писмима из Немачке” (19. век) још је Љуба Ненадовић записао да је Немачка држава с „хиљадама... главних градова” (то јест, општина – локалних центара). Да ли смо од те Европе и ми нешто научили?

*Књижевник, доктор наука