O selu – s brda s dola

Mnogo se mastila, a i žive reči odskora prosipa u lamentima o sudbini našeg, srpskog sela. Statistika, posebno demografska je neumoljiva: selo, pre svega srbijansko, nezaustavljivo kopni i odumire. Ali, izgleda kao i za „lanjski sneg”, malo koga od zvanično odgovornih to previše uzbuđuje. Međutim, nije samo naše selo predsmrtno ostarilo, slično se dogodilo i događa i sa urušavanjem prvih brana demografskim odlivanjima – našim tužnim varošicama. Bar trećinu centara takozvanih lokalnih zajednica danas čine opštinski centri sa manje od 5.000 duša, a po ekonomsko-kulturnim kapacitetima i privlačnosti za ostanak i opstanak, gotovo su – bez duše.

Nacionalna televizija povremeno poziva pod svoje ,,analitičke reflektore” razne eksperte, naučnike, s namerom da ih povodom ove ,,rak-rane” ne samo naše demografske, nego i privredno-socijalne drame suoči i, naravno, bar započne s pisanjem recepta. Ti razgovori, međutim, upravo su najtačnija dijagnoza ove razvojno-socijalne bolesti: gotovo svaki od tih konzilijuma ne samo što otkriva neslogu, nego nikako da se zaključi onim doktorskim: necesta est! Demografi tvrde da je to, i kod nas, a ranije u čitavoj Evropi, zakonomeran proces promene ruralne konfiguracije u urbanu, pozivajući se na zaključke socijalne psihologije da savremeni čovek neće više da gazi blato i živi u degradiranoj sredini. Agroekonomisti razlog urušavanja vide u boljkama ranijih decenija kada su, prvo, srušene „zem-zadruge”, a s njima, naravno ne samo ekonomija sitnoposedničkog udruživanja, već i čitav život koji se odvijao oko „hala i sala” tih zem-zadruga, dok „oni iz vlasti” prećutkuju da su atakom na društvenu svojinu pokrenuli drugu, možda i masovniju lavinu ka gradskim zidinama. Oni bi sada da „revitalizuju selo” skijalištima, zasadima višanja, fabrikama kiselog kupusa... (Ministarka V. Kalanović, RTS, decembra).

Tri pitanja su kao tri tačke oslonca bitna u svemu ovome: prvo, ako polako ali sigurno zapostavljamo pomenute varošice sa manje od 5.000 duša, naše selo će biti još udaljenije i žalosno usamljeno; drugo, niko ko zdravo misli ne bi smeo da odvoji agrar od prerade, pa i plasmana – zašto ne bi i farmer nudio kroz internet prodaju i, treće, okosnicu revitalizacije takozvanih ruralnih sredina trebalo bi da čini baš mreža lokalnih „varoši”, pa i tih ,,varošica”. Jer, nije problem da se u njima živi, a privređuje u okolini. Ali jeste kad se Ponišavlje, Šumadija ili čitava istočna Srbija podrede nabujalim regionalnim centrima. Naravno, u privredno, kulturno, pa i školski, sudski, zdravstveno i kadrovski „očerupanim” (opštinskim) varošicama malo ko, a posebno mladi i obrazovani žele da opstanu i žive. Pedagogija zna za „pedocentrizam”: želje dece su naredba za roditelje, posebno kad ih je, kao u Srbiji, sve manje.

Još u vreme „velike Jugoslavije” prihod od kukuruza gotovo da je nadmašivao devize iz takozvane turističke privrede. Smatrali smo da bi nam homoljsko-staroplaninska jagnjad ili bebi-bif dobrim delom mogli da pokriju uvoz nafte, kao i voćarstvo, bilo u plodovima bilo u preradi. Ali i da je ne samo ekonomski, nego i demografski najprirodnije da revitalizujemo bivše i postojeće industrijske pogone za preradu (na stotine njih) oživljavajući lokalne centre – jer se u njima zarađuje za život – a da raznorazne sportske hale i sale malo sačekaju. Što više svojih potreba čovek može da zadovolji u svom okruženju, neće hrliti u velike gradove i lišavati se, zarad gradskog asfalta i stambenih golubarnika, udobnosti života u porodičnim kućama. Što još uvek na desetine Svrljiga, Merošina, Batočina, Ćićevaca pa i Trgovišta, mogu da pruže samo ako prežive suludu „grandomaniju gradova”. Stručnjaci jesu u pravu kada kažu da je te boljke Evropa odavno prebolovala – u „Pismima iz Nemačke” (19. vek) još je Ljuba Nenadović zapisao da je Nemačka država s „hiljadama... glavnih gradova” (to jest, opština – lokalnih centara). Da li smo od te Evrope i mi nešto naučili?

*Književnik, doktor nauka