Изврнуто плетиво Андрићевог живота

Постојана посвећеност књижевне историчарке Жанете Ђукић-Перишић делу Иве Андрића, која траје већ две деценије, крунисана је обимном студијом „Писац и прича: стваралачка биографија Иве Андрића”, која је објављена у новосадској „Академској књизи”. Реч је о измењеној и допуњеној докторској дисертацији који је ауторка одбранила на Филозофском факултету у Новом Саду.

Ваша студија представља синтезу Андрићевог животног и стваралачког пута, што се противи уобичајеним академским схватањима да је живот писца ирелевантан за проучавање његове литературе?

Наравно да једно уметничко дело најпре треба тумачити из њега самог, као да смо га нашли у боци на дну мора: ни тумача ни читаоца не мора да занима ни ко је аутор, ни када је и где дело настало. Али тај такозвани иманентни приступ, који је у потпуности маргинализовао личност уметника, прогласивши „смрт аутора”, колико год био продуктиван, толико је, са друге стране испуштао из вида једно широко и богато поље – преткњижевни капацитет дела који је на овај или онај начин ударао специфичан печат делу. Ја сам у својој књизи покушала да, на нов начин, уз отклон од позитивистичке искључивости, вратим занимање и за оно што делу претходи и да пратим како су елементи Андрићеве биографије, замаскирани, преобликовани, као слепи путници или са лажним пасошем, на мала врата, улазили у његово дело дајући му специфично обележје. Посматрајући хронолошки Андрићев живот и умрежавајући га са његовим делом које никада нисам губила из вида, ја сам могла да пратим еволуцију Андрићевог интелектуалног бића, да уочим развој његових кључних идеја, тема, мотива, књижевног поступка.

Београдски ратни дневник Андрићев, па и „Знакови поред пута”, заправо се противе и његовим ставовима да је биографија писца неважна на његовом стваралачком путу…

Андрић је целог живота понављао да познавање пишчевог живота не може ништа рећи о његовом делу и да је чепркање по биографијама уметника „ћорава работа”. Али, њега самог толико су занимале биографије стваралаца о којима је писао, толико су га опчињавали дневници, мемоари, преписка, са приватним тајнама које су носили, да су се често његова тумачења дела појединих писаца (Његош, Вук, Петрарка, Хајне, Витмен, Кочић...) понајпре ослањала на биографску грађу. Добро да сте споменули београдски ратни дневник из 1944. године: када га читате и када паралелно посматрате Андрићеве такозване београдске ратне приче, вама је више него јасно колико су непосредни подстицаји из стварности обликовали фикцију, а откривање мере тога утицаја као и начини преобликовања те грађе у уметнички текст за мене је био инспиративан задатак. Желела сам да „плетиво” његове уметности изврнем, уочим и покажем како су се разноврсни стварносни преплети, чворићи, петље умрежавали и спајали, дајући савршено лице његовог дела. Одрастајући поред ћуприје на Дрини, он се још као дечак сусретао са народним предањима и легендама у којима је како је говорио сакупљена историја човечанства, и са вуковском и његошевском традицијом која је у великој мери одредила његов однос према историји, језику, писаној речи...

Као на Гојиним бакрорезима, Андрићев свет препун је страдања недужних, недаћа, неправде. Андрић је моралистички писац, али и још много тога?

Истина, Андрићев књижевни свет обележен је страдањима, патњом без смисла, у њему готово да и нема љубави... Тај антрополошки и егзистенцијални песимизам и Андрић, попут Гоје, покушава да превлада путем креативног моделовања стварности, кроз уметничко преобликовање природе и живота. Он ствара неку другу, достојнију природу, фалсификује стварност, учвршћујући нове, непоновљиве облике. Андрићева позиција могла би да се опише као „делатни песимизам” који је најсликовитији облик добио у једној његовој посвети на књизи: „Све Дрине на свету су криве. И ми их никада не можемо исправити. Али, ми никада не смемо престати да их исправљамо.”

Детињство је посебна тема у Андрићевом делу, а неки од најупечатљивијих ликова су управо женски?

Детињство за Андрића као писца није доба ведрине и задовољства, нити предео среће, безбрижности и хармоније. Време сазревања и освешћивања Андрићевих малих јунака прате непрекидне сумње и несигурност, бол због неправде, вршњачка агресија, тиранија одраслих... Њихов сусрет са горким укусом живота трауматичан је и болан, а прелаз из детињства у свет одраслих Андрићеви јунаци увек скупо плаћају. И сам Андрић као дете био је запитан, стидљив, уздржан и повучен, оптерећен сиромаштвом и оскудицом које су му стајале као кост у грлу. Кад су га једном упитали има ли неке фотографије из детињства, он је рекао да никада, заправо, и није био дете. Једнако као деца, пате и Андрићеве јунакиње: за њих је тренутак иницијације и улазак у предео женскости, увек драматичан, скопчан са патњом и несрећом коју по правилу изазивају мушкарци. Мало је среће и задовољства међу Андрићевим јунакињама, а у мушко-женским односима готово да нема разумевања и хармоније.

Међутим, управо је у време Другог светског рата Андрић написао своја најважнија дела. Како је после рата изгледао његов пут у новом, социјалистичком, друштву?

То питање заокупљало је и Андрићеве савременике, а интересује и нас данас. Како је и зашто предратни, краљевски дипломата највишег ранга ушао у Партију? Чини ми се да је писац врло добро разумео да је дошло ново доба у којем ваља трајати. И писати. Иако је он, са свим својим великим угледом који је ишао и изван граница земље, био потребнији Партији него она њему, Андрић је, верујем, морао знати да укључивање у систем може да му обезбеди простор за стварање. Склопио је са новом влашћу прећутни споразум о присуству у идеолошки контролисаном систему нове културе, не упуштајући се ни у један јавни посао са страшћу првосвештеника вере, јер то уистину и није био. Осим тога, њему као да заправо и није било тешко да прихвати идеју нове Југославије. Ма како искључива, груба, осветничка и ускогруда, нова власт је у извесном смислу и у специфичном оквиру артикулисала неке од идеала за које се млади Андрић борио: уједињење јужних Словена под једном капом, независна и слободна земља, упркос томе што је саздана на братској крви, могла му се учинити као какво-такво остварење сна младобосанских „фантаста и луда”, којима је и сам некад припадао.