Барселона учила од деце

У доба када су га, као тренера Барселоне, ковали у звезде Гвардиола је заслуге за њену надмоћ усмерио на другог. Рекао је да је творац њене игре – Кројф!

Прошле године је човек који је смислио Барселонино „тика-така” постао саветник у Гвадалахари. Тамо није дочекао крај 2012, јер је смењен због незадовољавајућих резултата?!

Да су у Барселони били нестрпљиви као тамо неки Вергара, власник мексичког клуба за који је радио Кројф, она сигурно не би процветала. Неопходне су године да би се створио систем игре и да се развија да би коначно почео да ради пуном паром. Ми, као и већина, по томе смо ближи Гвадалахари, него Барселони.

А шта је то смислио Кројф, један од највећих фудбалера на свету свих времена, а потом тренер који је Барселону не само довео до прве титуле клупског првака Европе (1992), него је и с дотад незамислива четири узастопна тријумфа у шпанском првенству (1991-1994) извео из Реалове сенке?

– Фудбал је врло једноставна игра. Зашто да се лопта додаје на 50 метара, кад на толикој даљини може да се погреши? Боље је да се дода најближем саиграчу, а да је он, опет исто тако, преда даље? Најбоља идеја је увек најпростија. Не желите да примите гол? Онда држите лопту код себе, не дајте је противнику. Највише волим да гледам како деца играју фудбал у дворишту. То је најискренији фудбал. Баш онај који су играли моји тимови, – објаснио је Кројф, који због срчаног удара од 1996. није више за оне стресове које тренер преживљава крај аут-линије док траје утакмица.

Како време протиче оно о чему је говорио Кројф се све више види у Барселониној игри. Више није важно ко јој је тренер – она је све надмоћнија. Пошто људи, па самим тим и њени фудбалери, нису компјутери, деси се да неки пут и зариба (као прошле године у шпанском првенству) или их једноставно неће лопта (као против Челзија у полуфиналу Лиге шампиона).

Поред тога постоји још једна, и то кључна предност, Барселоне: она игра другачије од свих. Њој је свеједно ко јој је противник, јер сви своју тактику заснивају на томе да ће неки противнички играч да погреши. И што ближе његовом голу, то боље.

Барселона, разуме се, не одбија такве поклоне, али њен учинак не зависи од тога. Њен напад почиње од њеног голмана, дакле када је испред лопте цео противнички тим.

И кратким додавањима, чиме се готово искључује могућност да се погрешно дода или да противник пресече акцију, кроз цик-цак тражи слабу тачку у противничком бедему. То цик-цак чак боље описује Барселонину игру од равномерног „тика-така”.

У цик-цак трче и њени играчи с лоптом. Када би Меси, Чави или Инијеста, онако кратког корака, трчали праволинијски, већ после пет метара би их, вероватно, стигао сваки противник. Видић или Фердинанд би их у два корака онемогућили, а баш су они изазивали сажаљење пре две године, у финалу Лиге шампиона, када су их немоћни саиграчи из Манчестер јунајтеда препустили на милост и немилост видрама из Барселоне.

Док горостас попут двојице наведених пружи корак, ови из Барселоне су начинили већ два и то онај други на ону страну где је њиховим противницима стајна нога. Док се одбрамбени играч окрене, они су поново променили правац. Просто да се заврти у глави ономе ко их чува. Месијев надимак Бува много тога објашњава.

Као што свако дете воли да оно диригује игром тако и Барселона има више диригената. У осталим тимовима је један такав, негде постоји и његов помоћник, а у Барселони су тројица, па и четворица (од када је дошао Фабрегас).

Као авион с више мотора. Ако један откаже (тај играч нема свој дан или је добро чуван), онда ће посао да обаве остали.

Просинечки је јавно причао да од Црвене звезде хоће да направи Барселону. Када је Станојевић у тим ставио и Мореиру и Илића, за које се сматрало да не могу да играју заједно, наслућивала се његова замисао да се Партизан преоријентише на Барселонин стил... Али, успех се не постиже брзином жеље.

Није довољно да се лопта са десне аут-линије докотрља до леве, па назад. Кад то ради Барселона играч с лоптом није препуштен сам себи. У његовој непосредној близини су по три-четири играча, који се смењују онако како лопта прелази с једне на другу страну. Због тога играч с лоптом увек има једног, двојицу или чак тројицу слободних саиграча, којима може да дода. И све време траже пукотину у бедему пред собом, која настаје кад противнички играчи мењају места пратећи Барселонин конвој с лоптом.

Сви данас улазе у окршај с Барселоном помирени с тим да ће највећи део утакмице да гледају лопту у ногама њених играча. Једноставно, изгледа немогуће да буде обрнуто.

И тако ће и да буде док се тражи одбрана од Барселоне. Решење је да се Барселона натера да се она брани, дакле да буде у потпуно другачијој улози од оне коју је одредила сама себи.

Али, за то су потребни време и неки Кројф који ће да учи од деце или да се сети лекција из доба кад се фудбал заиста играо! Као у златно време „дунавске школе” кад су Праг, Беч и Будимпешта били фудбалски универзитети. Тад смо и ми држали по које предавање.

Иван Цветковић