Barselona učila od dece

U doba kada su ga, kao trenera Barselone, kovali u zvezde Gvardiola je zasluge za njenu nadmoć usmerio na drugog. Rekao je da je tvorac njene igre – Krojf!

Prošle godine je čovek koji je smislio Barselonino „tika-taka” postao savetnik u Gvadalahari. Tamo nije dočekao kraj 2012, jer je smenjen zbog nezadovoljavajućih rezultata?!

Da su u Barseloni bili nestrpljivi kao tamo neki Vergara, vlasnik meksičkog kluba za koji je radio Krojf, ona sigurno ne bi procvetala. Neophodne su godine da bi se stvorio sistem igre i da se razvija da bi konačno počeo da radi punom parom. Mi, kao i većina, po tome smo bliži Gvadalahari, nego Barseloni.

A šta je to smislio Krojf, jedan od najvećih fudbalera na svetu svih vremena, a potom trener koji je Barselonu ne samo doveo do prve titule klupskog prvaka Evrope (1992), nego je i s dotad nezamisliva četiri uzastopna trijumfa u španskom prvenstvu (1991-1994) izveo iz Realove senke?

– Fudbal je vrlo jednostavna igra. Zašto da se lopta dodaje na 50 metara, kad na tolikoj daljini može da se pogreši? Bolje je da se doda najbližem saigraču, a da je on, opet isto tako, preda dalje? Najbolja ideja je uvek najprostija. Ne želite da primite gol? Onda držite loptu kod sebe, ne dajte je protivniku. Najviše volim da gledam kako deca igraju fudbal u dvorištu. To je najiskreniji fudbal. Baš onaj koji su igrali moji timovi, – objasnio je Krojf, koji zbog srčanog udara od 1996. nije više za one stresove koje trener preživljava kraj aut-linije dok traje utakmica.

Kako vreme protiče ono o čemu je govorio Krojf se sve više vidi u Barseloninoj igri. Više nije važno ko joj je trener – ona je sve nadmoćnija. Pošto ljudi, pa samim tim i njeni fudbaleri, nisu kompjuteri, desi se da neki put i zariba (kao prošle godine u španskom prvenstvu) ili ih jednostavno neće lopta (kao protiv Čelzija u polufinalu Lige šampiona).

Pored toga postoji još jedna, i to ključna prednost, Barselone: ona igra drugačije od svih. Njoj je svejedno ko joj je protivnik, jer svi svoju taktiku zasnivaju na tome da će neki protivnički igrač da pogreši. I što bliže njegovom golu, to bolje.

Barselona, razume se, ne odbija takve poklone, ali njen učinak ne zavisi od toga. Njen napad počinje od njenog golmana, dakle kada je ispred lopte ceo protivnički tim.

I kratkim dodavanjima, čime se gotovo isključuje mogućnost da se pogrešno doda ili da protivnik preseče akciju, kroz cik-cak traži slabu tačku u protivničkom bedemu. To cik-cak čak bolje opisuje Barseloninu igru od ravnomernog „tika-taka”.

U cik-cak trče i njeni igrači s loptom. Kada bi Mesi, Čavi ili Inijesta, onako kratkog koraka, trčali pravolinijski, već posle pet metara bi ih, verovatno, stigao svaki protivnik. Vidić ili Ferdinand bi ih u dva koraka onemogućili, a baš su oni izazivali sažaljenje pre dve godine, u finalu Lige šampiona, kada su ih nemoćni saigrači iz Mančester junajteda prepustili na milost i nemilost vidrama iz Barselone.

Dok gorostas poput dvojice navedenih pruži korak, ovi iz Barselone su načinili već dva i to onaj drugi na onu stranu gde je njihovim protivnicima stajna noga. Dok se odbrambeni igrač okrene, oni su ponovo promenili pravac. Prosto da se zavrti u glavi onome ko ih čuva. Mesijev nadimak Buva mnogo toga objašnjava.

Kao što svako dete voli da ono diriguje igrom tako i Barselona ima više dirigenata. U ostalim timovima je jedan takav, negde postoji i njegov pomoćnik, a u Barseloni su trojica, pa i četvorica (od kada je došao Fabregas).

Kao avion s više motora. Ako jedan otkaže (taj igrač nema svoj dan ili je dobro čuvan), onda će posao da obave ostali.

Prosinečki je javno pričao da od Crvene zvezde hoće da napravi Barselonu. Kada je Stanojević u tim stavio i Moreiru i Ilića, za koje se smatralo da ne mogu da igraju zajedno, naslućivala se njegova zamisao da se Partizan preorijentiše na Barselonin stil... Ali, uspeh se ne postiže brzinom želje.

Nije dovoljno da se lopta sa desne aut-linije dokotrlja do leve, pa nazad. Kad to radi Barselona igrač s loptom nije prepušten sam sebi. U njegovoj neposrednoj blizini su po tri-četiri igrača, koji se smenjuju onako kako lopta prelazi s jedne na drugu stranu. Zbog toga igrač s loptom uvek ima jednog, dvojicu ili čak trojicu slobodnih saigrača, kojima može da doda. I sve vreme traže pukotinu u bedemu pred sobom, koja nastaje kad protivnički igrači menjaju mesta prateći Barselonin konvoj s loptom.

Svi danas ulaze u okršaj s Barselonom pomireni s tim da će najveći deo utakmice da gledaju loptu u nogama njenih igrača. Jednostavno, izgleda nemoguće da bude obrnuto.

I tako će i da bude dok se traži odbrana od Barselone. Rešenje je da se Barselona natera da se ona brani, dakle da bude u potpuno drugačijoj ulozi od one koju je odredila sama sebi.

Ali, za to su potrebni vreme i neki Krojf koji će da uči od dece ili da se seti lekcija iz doba kad se fudbal zaista igrao! Kao u zlatno vreme „dunavske škole” kad su Prag, Beč i Budimpešta bili fudbalski univerziteti. Tad smo i mi držali po koje predavanje.

Ivan Cvetković