Панчевци ће на виши суд – у Београд

Када крајем јануара у Београд дођу стручњаци Венецијанске комисије Савета Европе биће коначно завршен и законски текст о променама у судској мрежи.

Поправка лоше реформе правосуђа је први и најтежи посао Министарства правде и државне управе у овој години. Министар Никола Селаковић најављује измене још десетак кључних закона, али и посету Хашком трибуналу.

После ослобађајућих пресуда за злочине над српским народом, најавили сте посету српским оптуженицима. Када ћете отићи у Хаг?

Током јануара, вероватно средином месеца, посетићу наше држављане против којих се воде поступци пред Хашким трибуналом, али и сам трибунал и људе који у њему раде.

Поводом реакција на ваше учешће на протесту студената у Београду против одлука трибунала изјавили сте, између осталог, да се слободно крећете градом и возите градским превозом. Да ли је то заиста могуће када сте министар правде?

Када год имам слободног времена користим градски превоз или идем пешице. Нама звучи чудно када у Норвешкој или Финској министри одлазе на посао бициклима, градским превозом, метроом или сопственим аутомобилом, али то је заиста могуће. Људи на државним функцијама не треба да се одроде од свог народа, од комшија и пријатеља, од људи који су их изабрали.

Недавно сте Штефану Филеу поклонили копију Душановог законика. Какву поруку тиме шаљете Европи и Србији?

Говорио сам Штефану Филеу о преписци између цара Душана и чешког владара Карла Четвртог, који је у то време такође доносио законик, а био је оснивач Карловог универзитета и неимар Карловог моста у Прагу. Филе је био одушевљен поклоном и том причом, а порука је врло јасна: Србија је део Европе, цивилизацијски, културно, државотворно, већ вековима. Душанов законик је сведочанство о томе. На Србима, као народу који баштини једну од најразвијенијих култура у овом делу Европе, јесте да ту своју културу, која је његово највеће благо, показује свету. Србија је трећа држава у свету која је донела Грађански законик и друга држава у целом свету која је укинула феудализам. То су моји саговорници, у нашим неформалним разговорима, чули први пут. И када тако нешто кажете, ниво озбиљности са којим вам саговорници из Европе приступају је знатно другачији. Није Србија банана држава, није настала јуче, неће пропасти сутра. Она постоји у континуитету, има изузетно изражену духовну, интелектуалну и правну вертикалу и као таква она има снаге да се избори са проблемима у којима је данас.

Како ћемо превазићи проблеме у правосуђу? Измене закона који ће вратити око 80 општина у судску мрежу још нису коначне.

Наш преамбициозни план био је да од 1. јануара 2013. године почне са радом нова судска мрежа. Међутим, постоје врло сложени проблеми, које ћемо решавати уз стручну помоћ Венецијанске комисије Савета Европе. Крајем јануара очекујемо посету тима стручњака и када будемо добили њихово мишљење и препоруке на измене три правосудно-организациона закона, које смо им доставили, уверен сам да ћемо на првом редовном пролећном заседању Народне скупштине имати закон о уређењу судова, закон о судијама и закон о јавном тужилаштву, али и још неколико важних закона на којима је извршена мања ревизија. Међу њима су чувени „Маријин закон”, затим Законик о кривичном поступку, Закон о извршењу кривичних санкција, закони о парничном и ванпарничном поступку, Закон о одузимању имовине и Закон о медијацији. То је важан корпус правосудних закона. Њихова примена биће почетак санирања негативних последица започете реформе правосуђа.

Које су тешкоће у реорганизацији правосуђа? Шта је са оним местима у којима је некада постојао суд, а данас само судска јединица?

Тежимо томе да направимо један систем који ће функционисати деценијама. Када стварате судску мрежу, и када је у претежном делу мењате, односно допуњујете, заиста морате бити свесни да радите један државни посао од дугорочног и темељног значаја за читаво друштво и устројство правосудног система. Затекли смо 34 основна суда и 103 судске јединице од некадашњих 138 општинских судова. Утврдили смо критеријуме који морају бити испуњени да би се у једну општину вратио суд и дошли смо до броја од 70 до 80 основних судова за читаву територију Србије, док ће судске јединице остати само у оним местима где је нужно да постоје. Основни критеријуми за враћање суда у неко место јесу редовни прилив предмета и број заосталих предмета. Међутим, постоје општине у Србији које не испуњавају те примарне критеријуме. У неким местима нема довољно правних спорова да би у њима могао да функционише суд, као што је на пример Нова Варош са новом судском зградом из 2007. године, која ради као судска јединица само одређеним данима у недељи. Министарство правде и државне управе плаћа грејање за ту зграду да не би попуцале цеви, али не може да врати суд. Слична ситуација је и са судским зградама у Врњачкој Бањи и Ковину. Једна од најлепших судских зграда у Србији је у Гучи, у Лучанима. На жалост, ни ту нису испуњени критеријуми за повратак суда. Наравно, у многа места, која имају нове и дивне судске зграде, а која испуњавају услове, суд ће бити враћен.

Можете ли открити неке детаље о томе како ће изгледати нова судска мрежа?

Нелогично је и нерационално да судије и грађани из Панчева путују у Апелациони суд у Новом Саду, који је удаљен 70 километара, а не иду у Београд који је удаљен свега 17 километара. Исто је и са Ковином, коме је суд у Смедереву неупоредиво ближи од Новог Сада. Територијална аутономија у Републици Србији не подразумева судску власт, већ искључиво један део извршне власти. Дакле, не мора Нови Сад да буде надлежан у вишем степену за сва места на територији Војводине.
Оштром редукцијом судске мреже пре три године, без судова су остали градови попут Руме, Велике Плане или Смедеревске Паланке, са судским јединицама које нису функционалне. Стара Пазова и Инђија су општине са веома развијеном привредном делатношћу, где послује велики број малих и средњих предузећа и живи 100.000 становника, а немају основни суд и при том имају врло слабу саобраћајну везу са седиштем свог основног суда у Сремској Митровици.
У јужнобачком округу имамо 610.000 становника, 10 општина и град Нови Сад, а само један основни суд. Верујем да ће бити успостављени основни судови у Бачкој Паланци, Врбасу, а вероватно и у Бечеју. Из тих градова судије сада путују у Нови Сад, али у новој мрежи радиће у суду у свом граду.

Да ли ће тако бити укинуто „путујуће судство”?

Путујуће судство биће сведено на минимум. Трошкови које је држава сада имала на име путујућег судства су заиста више него енормни и за много богатије земље него што је Србија. Зато морамо стратешки да решимо и функционисање апелационих судова. Највећи број судија Апелационог суда у Крагујевцу путује, и то из Ужица, Пријепоља, Новог Пазара, Крушевца и Краљева. Када саберемо њихове трошкове, нећу претерати ако кажем, да је од тих пара држава могла да подигне у Крагујевцу стамбену зграду да тим људима обезбеди трајни смештај. Или је могла да опреми неку добру зграду за потребе овог апелационог суда, који ради у подруму и на тавану зграде старе више од сто година. Чак и у тако тешким условима, овај суд има врло добре резултате.

Имате ли сада конкретне податке о укупним трошковима за путовања, одвојени живот и становање судија током протекле три године?

Одавно бих изашао са јединственим бројем да имамо податке за све судске јединице и све судове. На жалост, ми те податке немамо. У неким местима чак није вођена ни евиденција тих трошкова, што је заиста невероватно. Оно што сви заборављају у читавој овој причи јесте колико је оваква судска мрежа донела штете самим грађанима и колико су грађани изгубили смањењем броја судова. Држава не постоји због државе. Држава постоји због грађана. Јер, кад грађанин не може да приушти одлазак до суда, он прибегава другачијим начинима решавања спорних ситуација, избегава суд и закон, а то није добро. Држава мора много више да брине о својим грађанима, али и грађани морају да брину више о својој држави, коју треба да градимо, подижемо и да је јачамо, не да би служила самој себи већ да би служила свима нама. Дакле, трошак који су грађани имали је ненадокнадив. Замислите поједина мала и већа места из којих је отишао суд. Из тих места су отишли и тужиоци и адвокати, а тиме је отишао знатан број високообразованих људи који су представљали елиту тог места. Тако смо од варошица и градића полако почели да правимо паланке и касабе.

Хоће ли Високи савет судства бити другачији него сада? Да ли ће на његовом челу бити Ната Месаровић?

Високи савет судства већ сада није исти. Поред господина Петра Петровића и мене, нови члан је и доајен кривично-правне науке проф. Зоран Стојановић. Сада када је Уставни суд објавио одлуку у којој је образложено зашто је одредба о избору првог председника Врховног касационог суда неуставна, можемо да кажемо да је председник тог суда, који је по положају и председник Високог савета судства, изабран на начин супротан Уставу. Сама одредба по којој је извршен избор нарушила је јединство правног поретка. Сасвим је логично да је прво требало да буду изабране судије Врховног касационог суда, а тек потом и председник тог суда. То, нажалост, није било тако, па смо се нашли у парадоксалној ситуацији, као када би неко изабрао председника државе, а тек онда формирао државу.

Да ли је Закон о амнестији донекле решио проблем претрпаних затвора? Колико се у Србији примењује казна рада у јавном интересу?

Више од 30 одсто свих казни у Србији су затворске казне и по томе смо међу првим земљама у Европи. Казна рада у јавном интересу мора да буде будућност извршења кривичних санкција у Србији, наравно када је реч о лакшим кривичним делима. Механизми извршења такве казне нису довољно разрађени, а свуда у Србији има много тога што би могло да се уради. Зато је потребна много боља сарадња Управе за извршење кривичних санкција са локалним самоуправама, у којима би били одређени повереници за спровођење ове врсте казне. Затвори су сада у једној мери растерећени, а прави ефекат Закона о амнестији биће наш даљи рад на стварању услова за алтернативне кривичне санкције. Управо је и циљ измењених одредаба о условном отпусту у Кривичном законику да се више води рачуна о васпитању, понашању и ресоцијализацији осуђеника. То је смисао издржавања казне затвора.