Брендирање шљивовице

Ваљево – Нови закон о ракији и другим алкохолним пићима, у мају 2009. године, велики број српских сељака дочекао је на нож. Дипломирани инжењер воћарства Славко Ђурђевић из ваљевског села Слатина реаговао је другачије.

Овај произвођач шљивовице извадио је из полице своју диплому и окачио је на зид пецаре. Истовремено то је била потврда да, ипак, није погрешио што се упустио у производњу природне воћне ракије.

На челу те колоне је свакако шљивовица за коју наш саговорник каже да је уз коњак воћна ракија без премца у свету, јер сличан мирис, укус и пуноћу скоро да нема ниједно алкохолно пиће.

Међутим, Србија у којој је шљива национална воћка број један нема довољне количине шљивовице и поред велике потражње и домаћих и иностраних потрошача. Само на руско тржиште може да се извезе 50.000 боца месечно, али такав „залогај“ произвођачи ракије не могу да загризу, јер су лоше организовани и свако ради по сопственом нахођењу и рачуници.

Лоша околност је и то што још није заштићен производ под називом „српска шљивовица“. Један од произвођача из ваљевског краја који покушава да утиче да се што пре дође до брендирања ракије од шљива је управо инжењер воћарства Славко Ђурђевић.

– Кад сам као млад агроном 1996. године одлучио да напустим посао у једној задрузи и преузмем дедино имање са два и по хектара воћњака, прва помисао ми је била да се окушам са производњом ракије. Међутим, када су неки стручни и искусни људи пробали моју шљивовицу, саветовали су ми да одмах региструјем радњу и почнем са овим послом. Послушао сам их и то је данас породична радионица, односно пецара у којој по сопственој рецептури производим неколико врста воћне ракије: од кајсија, виљамовку, ракију од дуње и стару шљивовицу. Од ове производње живи моја четворочлана породица на једном пристојном нивоу а ја у свему немам алиби за неуспех, јер сам испоштовао све предуслове и стандарде који су незаобилазни у овом послу – прича Славко, додајући да сваке године улаже у нове саднице воћа, као у осавремењавање опреме. Каже да је његов систем рада ослоњен на концепт „корак по корак“ јер се он за мале произвођаче показао као најпоузданији.

И код повећања капацитета, додаје, служиће се истом методологијом рада, јер на брзину и преко ноћи ниједан посао не може да буде стабилан и успешан. Иначе, његова ракија се не може наћи у продаји у ваљевском крају, изузев када се одржавају одређене манифестације, јер скоро све количине одлазе традиционалним купцима у Београд и Нови Сад.

На наше питање да ли има проблема због нелојалне конкуренције, односно осећа ли додатна оптерећења и обавезе са ступањем на снагу новог закона о ракији, наш саговорник одговара да је он дошао у прави час.

– Наравно да је битно усклађивати ову делатност са прописима и стандардима који се примењују у земљама Европске уније. Међутим, мора се знати да је производња алкохолних пића озбиљан и одговоран посао чији се производи морају стално контролисати, како због сопственог тако и здравља других људи. Због тога је потребно да сви који производе више од сопствених потреба региструју радњу, што није велики издатак. Закон треба истовремено да уведе ред у овој области. Када је донет, истог дана сам своју факултетску диплому извадио из полице и ставио на зид пецаре и схватио да она ипак нешто вреди, јер сам почео да примењујем доста тога што сам научио. Да се разумемо, сељацима нико не забрањује да праве ракију за сопствене потребе, али они који хоће да је ставе у промет морају имати регистроване и пријављене радње и по уговору привремено ангажованог технолога. У питању је акцизна роба која се у целом свету будно прати – каже Славко и додаје да би производња воћних ракија на челу са шљивовицом могла да буде значајан извозни посао ваљевског краја и Србије.

Процене су да после доношења новог закона у илегали, због њему неразумног ината сељака, „дрема“ око милион литара „брље“, али и ракије високог квалитета.