У почетку беше Јеванђеље по Јовану

Искони бе слово – у почетку беше реч. Било је то у она давна времена у којима Словене замишљамо као високе и плаве. На молбу моравског кнеза Растислава да тај плавокоси народ добије јеванђеље на свом језику, солунска браћа свети Ћирило (Константин) и Методије кодификовали су први словенски књижевни језик, старословенски, саставили прво словенско писмо, глагољицу и превели прве литургијске књиге на језик Словена.

Свети Ћирило превођење је започео горе наведеним речима којима почиње Јеванђеље по Јовану и то је била прва реченица преведена на словенски језик. У години када се обележава седамнаест векова од доношења Миланског едикта, прославља се још један важан јубилеј: 1.150 година од мисије светих Ћирила и Методија, која је започела 863. године.

Са професором др Зораном Ранковићем са београдског Православног богословског факултета подсећамо се тог значајног догађаја из деветог века, он нам указује на то која питања још муче истраживаче и како изучаваоци данас гледају на мисију солунске браће.

– Из молбе кнеза Растислава да се њему и сународницима пошаље учитељ „који би нам на нашем језику казивао истиниту веру хришћанску” може се закључити да је ширење писмености међу словенским народима повезано са ширењем и утврђивањем хришћанске вере. Стога се може рећи да је основна функција првог књижевног језика Словена – црквена. С друге стране, пошто су словенски народи у то време говорили релативно истим језиком, старословенски језик је постао трећи међународни језик Европе и заједнички књижевни језик Словена. На тај начин заједнички словенски књижевни језик постаје канал преноса византијске цивилизације на словенске народе и словенски народи ступају на културну мапу Европе – истиче професор др Ранковић.

Могуће је да Ниш, родни град цара Константина, и у овом великом јубилеју има своју улогу. Иако се поуздано не зна којим су се путем солунска браћа кретала из Цариграда ка Великој Моравској, највероватнијом се чини претпоставка да је то било преко Пловдива, Софије, Ниша и Београда. На пољу смо претпоставки и када покушамо да дамо одговор на питање када је служена прва литургија на словенском језику.

– Извори о томе не говоре ништа. У новије време и о томе се у науци појавило мишљење. Дан служења литургије на новом словенском језику био је од посебне важности, па је зато природно претпоставити да се планирало да то буде дан који је за Цркву од посебне важности. Како је у годишњем богослужбеном и празничном кругу Цркве Васкрс највећи празник, мишљење да је први пут литургија на словенском језику служена на Васкрс чини се логичном – каже професор Ранковић.

Већ на почетку мисије међу Словенима, паралелно са превођењем богослужбених књига и подучавањем ученика, солунска браћа морају да се бране од напада тријезичника који су признавали само хебрејски, латински и грчки као обредне језике, а њихов рад није се допадао ни немачким надбискупима који су настојали да их онемогуће у мисији. Крајем 867. године браћа крећу у Италију. У Риму папа Хадријан Други и грађанство свечано их дочекују.

– Велика Моравска је била део хришћанског света оријентисаног ка Риму, а у Римској цркви латински језик је дуго важио за једини законити језик богослужења. Мисионарска делатност и богослужење на словенском језику могли су опстати само ако се добије одобрење највише власти Римске цркве – самога папе. Стога су се Света браћа и одазвала папином позиву да дођу у Рим. Папа је у великој римској цркви положио словенске књиге и служила се литургија на словенском језику, чиме је дао пуну подршку раду Свете браће и посебном булом свечано је одобрио богослужење на словенском језику. Папиним признавањем словенског језика као богослужбеног могла је моравска мисија, бар за извесно време, у миру да настави с радом – објашњава професор др Зоран Ранковић.

Константин, Ћирило, умире 869. године. Старији брат Методије наставља мисију међу Словенима уз много тешкоћа: две и по године проводи утамничен, папа Јован Осми забрањује, па поново потврђује словенско богослужење. После Методијеве смрти 885. године, рад солунске браће настављају њихови ученици, Климент, Наум, Горазд, Сава, Ангелар...

– Стварање богослужења на народном језику за изворно јеванђелско искуство значи нешто далеко више него само омогућити народу да има службу на свом језику. То значи укључити један народ у Цркву, са свим осталим народима, на свој живи, лични и непоновљиви начин. Другим речима, то заиста значи афирмисање, потврђивање непоновљивог идентитета сваког народа и сваког човека – каже професор др Ранковић.