Празник у готово напуштеном селу

Бресник – Нема тог празника, ни датума који се у студеничком селу Бресник свечаније дочекивао од Божића. Било да је владало сиромаштво, било да је беснео рат или царевао комунизам, Бресничани су годину дана штедели не би ли тај дан обележили како и доликује најсрећнијем породичном празнику.

А то, између осталог, значи обезбедити и „божићњака”, јер, како за „Политику” каже мештанин Божидар Дугалић (87), „обележити Божић без прасета равно је греху”. Али, упозорава нас он, то је пре свега дан када међу укућанима влада слога и љубав. Верујемо у сваку његову реч, јер ко би боље говорио о овом празнику од човека који је на тај дан и рођен и због тога и добио име Божидар.

Прича о Божићу почиње шест недеља раније, и то великим постом, током којег православни верници до 7. јануара не једу храну животињског порекла. Тако је Бадњи дан, у ствари, последњи дан суздржавања од мрсне хране.

– У нашем селу обичај је да тог предвечерја глава породице са другим мушким укућанима оде у шуму зарад сече бадњака. Поред секире носимо ракију, кукуруз и колач који стављамо на пањ како би била родна година. Бадњак може да буде само храст или церово дрво. Пре сече домаћин бадњаку „честита” Божић, прекрсти се и отпије гутљај ракије – објашњава Божидар Дугалић.

Бадњак се уноси у просторију у којој је заложена ватра, а укућани домаћина засипају житом и обраћају му се речима: „Добро дошао са животом и здрављем, са родом и берићетом!”

– Важно је запамтити да домаћин никако бадњак не сме да држи у голој руци, већ мора да носи рукавице. Затим треба да приђе ватри и да грану убацује у пламен. Док излећу варнице изговара речи којима „наручује” све оно што је потребно једном домаћинству: здравље, једнак број мушких глава и женских страна, новац, поврће, воће, житарице, стока... а душмана ни за лек. На крају, кад бадњак заврши у ватри, преко њега се љуби најмлађи брачни пар. Овим се симболично прижељкује слога како међу укућанима у дому тако и међу станарима у штали – прича Дугалић.

Када је готов обред око ватре, следи део који можда највише воле најмлађи – посипање сламе. И овде главна улога припада домаћину, који са џаком на леђима изговара „квоц, квоц”, а млађи чупкају сламу и оглашавају се са „пију, пију”. Уласком у кућу џак сламе остављају испод стола и тек онда може да почине вечера.

– Оно што посебно погодује домаћицама јесте то што се трпеза не распрема до наредног дана. Раније, када бисмо завршили са јелом, преспавали бисмо на слами под столом, али то одавно није случај – каже Дугалић.

Кад је био дете, сећа се Божидар, једва је чекао да осване Божић. Мање због рођендана, а више због тога што је дугом божићном посту дошао крај. Наравно, доручак никада није почињао док у кућу не стигне први гост – положајник. Дар положајнику је раније најчешће био конопља од које су се преле кошуље и вунене чарапе.

– У овом празнику, врло важну улогу има и божићна чесница у чијим парчићима се може пронаћи пара, пасуљ, ивер... У Бреснику су се на тај начин делили послови – па би онај у чијем парчету би се задесио новчић био благајник, проналазач пасуља чувао би овце, а добитник ивера (симболизује јарам) бавио би се коњима... – прича наш саговорник. Божић се слави и следећег, другог дана.

А онда, домаћице из куће износе сламу, распоређују је по воћњаку како би воће родило, размештају трпезу као несумњив знак да је празник прошао.

На крају разговора Божидар Дугалић нас упозорава да се у његовој кући ипак нешто променило. Иако и даље на трпезу износи прасе, уместо 14 чељади данас је на ручку само троје. Одавно нема ни дечјих гласова који изговарају „пију, пију”, ни младих брачних парова који се љубе над ватром.
У Бреснику, селу код Краљева, са 50 остарелих душа, Божић је данас и носталгичан празник.