Драма је као ледени брег

ИНТЕРВЈУ
На Новој сцени Београдског драмског позоришта вечерас у 20.30 часова биће изведена премијера црнохуморне комедије "Разред" словеначког драмског писца и редитеља Матјажа Зупанчича. Комад је режирала Милица Краљ. На истој сцени поменута редитељка поставила је и Зупанчичево дело "Игра парова". За комад "Разред" Зупанчич је добио, већ четврту, Грумову награду. Високо словеначко признање освојио је и за драме "Владимир" (1998), "Голи пијаниста" (2000) и "Ходник" (2003), док је за књигу драма "Истеривачи ђавола" 1993. добио награду Друштва словеначких писаца и сајма књига. Његов роман "Сенке у очима" 2000. номинован је за награду Кресник.

Матјаж Зупанчич ради као професор режије на Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. После школовања у Љубљани и Лондону, неко време је водио Експериментално позориште "Глеј" и бавио се алтернативним облицима театра. Уметнички опус Матјажа Зупанчича броји око четрдесет режија, са својим текстовима гостовао је на чувеним европским фестивалима у Авињону и у Бону.

У ишчекивању смо премијере Вашег комада "Разред" у БДП-у, којој ће те, како је најављено, присуствовати. Да ли се радујете сусрету са београдском публиком?

Радујем се том сусрету. Не присуствујем често европским премијерама својих драма, али у Београд редовно долазим, и то са посебном радошћу и задовољством.  

Ваше последње драме на известан начин бавиле су се кризом интиме. Шта Вас је подстакло да напишете комад "Разред"?

Комадом "Разред" желео сам да представим неку истину о данашњем времену и друштву. То је смешна игра о озбиљним стварима. Покушао сам да повежем политичку димензију драме са формом која је блиска театру апсурда. Ту везу осећам као нешто аутентично, нешто врло лично. "Научни дискурс" учесника семинара, у оквиру којег тече радња комада, комичан је, апсурдан, али и застрашујући. Њихова позиција је цинична, али и трагична. Свесни су да су сви избори које нуди систем, коме и сами служе, у суштини лажни. Шта се крије иза врата "Разреда"? Напољу их чека незапосленост. Насиље. Очај. Личне трагедије. Проблем је свет који је остао пред вратима учионице. Није случајно што на тему незапослености често наилазимо у новим остварењима ангажованог позоришта. Незапосленост је невидљиви Берлински зид између оних који су добили улазницу, који су "унутра", и оних који су остали "напољу". То је кључни проблем савремене Европе.

Представа "Разред" већ је изведена у Словенији. Како је примљена код тамошње публике?

Када су у сали студенти, атмосфера је као на фудбалској утакмици. Некад у сали влада мук, али који такође нешто говори. У сваком случају, ова представа наилази на снажан одјек.

Београдску поставку "Разреда" ради готово иста екипа које је поставила и Ваш комад "Игра парова". У чему је кључ успешне сарадње?

Једноставно: верујем тој екипи, а они моје текстове озбиљно схватају. Моје драме нису једноставне. Комад "Игра парова" реализовала је веома интелигентна глумачка екипа, а чини ми се и да је млада редитељка Милица Краљ велики потенцијал.

Своје комаде углавном и режирате. Ипак, мишљења сте да је заблуда да као драматичар имате одговор на сва редитељска питања?

Позориште је аутономна уметност, кад режираш свој комад стојиш пред истим проблемима као кад режираш било који други текст. Али је истина да сам захваљујући режији развио и посебан поглед на писање драмског текста. Драмски писац долази из широког референтног простора, драма је као ледени брег. Али оно што на крају вири из воде мора да буде врло промишљено и пречишћено. Литература прича приче, описује, објашњава... Драма све то обједињује на сцени. Драма је догађај. Ситуација. Дијалог. А пре свега драма мора да има контекст. Речи у позоришној игри нису закључак, већ почетак, оне су пут до онога шта се иза њих крије.

После поглавља политичке драме дошло је до велике кризе драмског текста у Словенији. Да ли има неког помака у том домену?

Како се стање духа одражава у театру, јасно је да данас најбоље цветају комерцијалне представе и проверени позоришни садржаји. Политичка драма је изгубила своју оштрину јер је постала само један од производа у глобалном уметничком супермаркету. У таквој ситуацији неопходно је изнова преиспитати нека исходишта. Позориште које жели да буде предводник савремених друштвених и филозофских проблема због тога је понекад потиснуто на маргину. То је, са становишта иновативности, понекад више него неопходно. Како су моје драме стигле најпре у словеначка, а потом и европска позоришта, утицале су и на словеначку позоришну сцену. У последње време пише све више нових младих аутора и ауторки. У сваком случају, словеначко драмско стваралаштво је у успону.

Сврставају Вас у најпродуктивније ауторе. Како успевате да одржите континуитет?

Да будем искрен, после комада "Разред" нисам написао ништа ново. Чини ми се да сам са тим комадом стигао до краја неког свог драмског и позоришног истраживања, а куда даље још не знам. Није шала, већ истина да тренутно режирам савремену плесну представу.

Да ли ће се у скоријој будућности десити да неки свој комад и режирате у Београду?