Шарић добио личну карту јануара 2009.

Дарко Шарић, осумњичен за шверц кокаина, 26. јануара 2009. године добиоје нову биометријску личну карту у Министарству унутрашњих послова Србије. Према подацима МУП-а, Шарић је држављанство Србије добио 30. маја 2005. године, стара лична карта му је издата 25. маја 2004. године, а стари пасош Савезне Републике Југославије, добио је 11. новембра 2005. године.

Ето одговора на питање које је поставио Владимир Божовић, државни секретар МУП-а, који јерекаода ће инсистирати да се утврди ко је и зашто Шарићу дао држављанство Србије и ко му је омогућио да купује предузећа.

Управо одговори на ова два питања „мучили” су јавност од када је почело да се размотава клупко криминалних послова и новчаних малверзација пошто је у акцији „Балкански ратник” Безбедносноинформативне агенције Србије и америчких служби, средином октобра 2009. године, заплењено више од две тоне кокина. Тада је разбијена организована криминална група кријумчара кокаина бродовима из Јужне Америке у Западну Европу, на челу са оптуженим Дарком Шарићем из Пљеваља у Црној Гори.

За Шарића је јавност тада први пут и чула. Српска полиција, али и она у окружењу, према расположивим информацијама, за овог Пљевљака знала је још од 2000. године, када се путем међународне сарадње сазнало да се он у једној страној земљи сумњичи за прање новца. За постојање његовог нарко-клана знало се такође бар пре најмање десет година. Ипак, иако су постојале сумње у његове незаконите послове Шарић је уредно добијао лична документа од Министарства унутрашњих послова.

Нову биометријску личну карту Шарић је добионеколико месеци пре почетка акције „Балкански ратник”. Када је ова информација „процурела” у јавност, смењена је начелница Управе за управне послове МУП-а Србије. То је својевремено био „врхунац” полицијске истраге овог случаја, односно, бар дела о којем је јавност обавештена. Поред информације о томе када је Шарић добио документа Србије и која, никада није одговорено на то како је могуће да особа за коју се сумња да је уплетена у криминалне радње добије било који документ и ко је то омогућио. Претходна власт, заслужна за почетак акције „Балкански ратник” и заплену више од две тоне кокаина није одговорила на ова питања. Незванично се говорило да је непосредно после одласка Шарића из Србије један високи службеник МУП-а напустио функцију под сумњом да је имао контакте са вођом нарко-клана.

Неколико дана пре расписивања Интерполове потернице за њим, Шарић је затражио отпуст из држављанства Србије, под изговором да је остао без посла и да му је мајка болесна. По свему судећи Шарић је тада већ знао да му се у Србији спрема хапшење. Полиција Црне Горе му је пружила гаранције да ће добити држављанство ове земље, уколико добије отпуст из држављанства Србије. Са друге стране, Мило Ђукановић, премијер Црне Горе, рекао је тада да нема препреке да Шарић добије држављанство ове земље.

У међувремену утврђено је да је Шарић имао словачко и хрватско држављанство. Словачко је стекао венчавши се са држављанком ове земље, а сумња се да је путовница Хрватске пореклом из хрватског конзулата у Мостару, одакле је пре више од деценије украдено 930 путних исправа.

Поред тога, од почетка акције „Балкански ратник” и расписивања потернице спекулисало се о томе где се одбегли нарко-бос скрива. На листи су се поред бројних европских држава, налазиле и земље региона. Највише се прстом упирало у Црну Гору, због чињенице да међу својим земљацима из Пљеваља, Шарић ужива велику заштиту. Они и данас са поносом истичу да га никада не би разоткрили.

Последња локација где је Шарић наводно виђен је Јужноафричка Република. Иако је наша полиција послала сву потребну документацију за његову идентификацију и привођење, одговор из ове државе никада није стигао.

После тога, чини се да је на Шарића неко време било заборављено, све до недавног притварања бизнисмена Мирослава Мишковића. Неки медији су наводили да су Мишковић и Шарић заједно радили на изградњи насеља „Белвил”. Мишковић је изричито тврдио да никада није имао никакве пословне везе са Шарићем.